Postoje oni ljudi koji su organizovani, samodisciplinovani, vredni u uredni, a postojimo i mi, koji živimo u sopstvenom haosu spontanih želja i potreba. Vuče nas inspiracija, jaka volja i neočekivana energija koja se iznenada pojavljuje i često rešava puno stvari. A stoji i to da smo pomalo lenji te nas osim navedenih, na rad može jedino bič naterati.
Tako bejaše i sa mnom. Odluka da se ne vratim na posao u struci, kada se završilo kućno gajenje naših mladunčadi, je došla spontano i tiho, a za njom i odluka da se u potpunosti posvetim svojoj velikoj ljubavi – fotografiji. Sve što mi je potrebno je foto oprema i kompjuter. A to već imam kod kuće. Uslovi za rad – check! Ali avaj, kako prva grupa uživa u takvim uslovima, ova druga vremenom počne da se oseća ograničeno, bezvoljno, bezvredno i dosadno. Iz pidžame na posao, sa posla u pidžamu. I puno kafa pride.
A gde je tu prostiranje veša, kuvanje ručka, sređivanje i usisavanje (poslednja dva su navedena isključivo kao primer)? I dok trepnemo (mi pidžama radnici), iz vrtića i sa posla se vraćaju ukućani. Šta sam uradila, šta sam stigla? Pa, ne baš puno. A i kako bih, kad sam u pidžami. Ništa glamurozno i veliko se nije desilo u pidžami. Da sam u garaži, bila bi to jedna sasvim drugačija priča.
Kako ćemo, šta ćemo? Moramo nešto da promenimo. Da li želim veliki studio na vrhu zgrade sa pogledom na beogradsko more? O da, može. Ali hajdemo polako.
Pitah najbližeg mi čoveka da li možda u njihovoj kancelariji postoji jedan mali, malecni, prazan sto koji bi mogao da bude moj i samo moj? Kaže da, ali nije mali.
Da li bih ja mogla da boravim tu sa vama od 9-17 i gledam svoj posao, bukvalno? Kaže da. I tako i bi. Već dva meseca, ja gledam svoj posao, gledam i njih, pa malo proćaskamo, pojedemo koji obrok zajedno i harmonija je stvorena. Nema biča, ali ima poslovne atmosfere. Posao sam iselila iz kuće tako da mi sada kuća služi samo za fejzbuk.
Ovaj, knjige i serije.
Ovaj, kreativno izražavanje.
I šta sam radila proteklih mesec, dva dana? Pa kad me baš tako pitate, red je i da se pohvalim.
Imala sam jedan divan, predivan, trudnički foto sešn. I nakon toga sam daaanima uživala dok sam listala, gledala, birala i sređivala njihove fotografije. Ali od 9-17 iz kancelarije. Dobro, od 12 do 17.
Pre toga sam par dana provodila u jednom super, mega, giga, ultra modernom studiju koji je posvećen umetnosti digitalnih vizuelnih efekata i upoznala mnoštvo kul ljudi, a među njima i Aleksu Gajića. Da li ste znali da kod nas postoji ekipa ljudi koji rade sve one kul, super, vizuelne efekte za holivudske i neholivudske filmove, serije, spotove i reklame? Nisam ni ja.
Onda sam fotkala radionicu za dule koja je bila organizovana tokom svetske nedelje dula, pa zatim jubilarnu, desetu Putospektivu.
Putospektiva #10
A pre toga kreativne radionice i malene rukice koje vredno rade u našoj omiljenoj rođendaonici Janna gruva.
A fotkala sam i proces pravljenja piva, baš tu u našoj kancelariji. Rezultati? O tome ću detaljnije jedared :).
Između svega toga, tu se uglavio i Amsterdam i moje novo iskustvo sa analognim fotoaparatom. Da li sam se navukla na film i neizvesnost koju analogni aparat donosi? O da, jesam!
Nismo stigli ni da saberemo utiske iz Subotice i uskršnjeg provoda sa našim obožavanim šrilankanskim cimerićima, već sam bila na putu da upoznam još jednu divnu trudnicu i macu Džouzi koja igrom slučaja živi baš na vrhu zgrade u ogromnom stanu sa staklenom kupolom koja ima panoramski pogled na Dunav. Želela sam da ostavim dobar utisak te sam ipak ostavila kofere i decu u kolima.
I koje je naravočenije ovog teksta? Nema ga. Osim ako nemate problem koji sam ja imala pre nego što sam posao izbacila iz kuće. Ukoliko ga imate, savetujem vam da se svako jutro obučete kao za posao, sredite, izađete po voće i neke sveže namirnice za doručak i kad se vratite, glasno kažite “Dobro jutro svima”, sednete za vaš sto i krenete sa radom. Možete ostaviti i patike na nogama, radi autentičnije kancelarijske atmosfere. Možda neće biti udobno, ali će miris nakon 8h sati biti odgovarajuć.
