– Mama, šta radiš na tom zidiću.
– Došla sam da nešto zapišem.
– A šta to?
– Pa neke moje misli. Želela sam da ih zapišem u ovom trenutku, da ih zapamtim.
– A o čemu misliš?
– Stvarno želiš da čuješ?
– Daaaaaa.
Majka se setno zagledala u daljinu, duboko uzdahnula i počela.
– Razmišljam kako je ovo kampovanje magično. Kako donosi toliko benefita za sve nas. Zajedno i pojedinačno. Priroda, zvuci, mir, svi smo zajedno, napolju po ceo dan. Ali je i tako izazovno i ovde ne mislim na sve obaveze tokom dana koje mogu biti iscrpljujuće. Mislim na mir u glavi. Znaš li koliko je teško biti u tišini (zrikavaca) sa sobom? Razmišljaš o stvarima i ljudima koje si mislio da si zaboravio. Uspomene teku kao reka, suočavaš se sa sobom, sa svojim izborima. Prebiraš godine, pa se malo prepadneš. Neki događaji i ljudi izazovu toplinu i osmeh, a kod nekih počneš teže da gutaš i srce zalupa jače. Koja je moja priča? Da li je patnja i preispitivanje sastavni deo zdrave jedinke ili smo svi pokvareni? Kako naći meru u suzbijanju svojih potreba i želja sada kada neka mala bića fizički i emotivno zavise od tebe? Da li se trenutna osećanja, nadahnuća, emocije i potrebe računaju ili sve mora bezbroj puta da se promisli, pa tek onda zaključi. I da li je fer to drugima predstavljati, ako znaš da je trenutno tako, a možda neće potrajati? Šta rade svi oni ljudi koji su odigrali veliku ulogu u mom životu i da li znaju da mislim na njih? Znaš li da sanjam ljude koje ne poznajem i da posle toga osećam veliku bliskost sa njima? Kako to da uživam u samoći, a da mi je najveći životni uspeh kvalitetna razmena misli sa drugim bićem? Evane, gde ćeš?
– Ćao mama!
– Ali Evane, vrati se. Nisam završila. Evane, pitao si me. Vrati se da ti ispričam… Evaneeeee
Kako sam postala i prestala da budem hranom opterećena mama
June 28, 2017Nisam neka kuvarica. Priznajem. Uhvatim sebe često kako listam kulinarske sajtove, u potrazi za inspiracijom, gledam sve te fotografije ili 24 Kitchen i pomislim “pa mogla bih to i ja”. Ali avaj. Baš u tom trenutku shvatim da moram da sredim veš ili obrišem prašinu ili okrečim stan… Što dalje od šporeta.
Imam lepu kuhinju, gomilu kuhinjskih uređaja, aparata, dve pijace, gomilu supermarketa, profi foto opremu, a jedino što mogu da ponudim su loše kadrirane instagram fotografije nespretno aranžirane hrane. Osim kada deca kuvaju, oni su majstori!
Nego, ne kažem ja da ne znam da kuvam. Daleko od toga. Pratiš uputstva, vremenom naučiš kako/šta i sa čime ide, malo dozvoliš sebi slobodu i voilà – eto ručka. Slično kao i kad smo u parkiću zavijali sarme od peska u kestenovom lišću i pravili čorbice od trave i onih belih bobica sa žbuna koje sočno puknu kad ih baciš na asfalt i zgraziš patikom.
Dobila sam mail i pitanje da li želim da pišem o našem iskustvu korišćenja Pufies Trusted Trends jednokratnih pelena.
Prvo sam pomislila “super, neću morati da kupujem novo pakovanje ove nedelje”.
Onda mi je bilo bezveze jer ja i dalje preferiram platnene iako korisim i jednokratne.
A onda sam pokušala sebe negde da svrstam.
Ja se zdravo hranim, provodim puno vremena u prirodi i u dugim šetnjama, puno spavam, pijem dosta vode, ne buljim u telefon, ograničeno koristim internet na računaru, nikad ne vičem na decu, koristim isključivo platnene pelene i organsku kozmetiku, kuvam svaki dan, budim se nasmejana i volim ceo svet.
I ništa od toga nije istina. Ali nije ni potpuna neistina.
Želim da spavam, želim da ostanem budna.
Želim da se odmorim, želim da se sebi posvetim.
Želim da putujem, želim da svijam dom.
Želim minimalizam, želim kreativni lom.
Želim da se ljubim u parku posle ponoći.
Želim da se popnem bez pomoći.
Želim porodicu, želim mir.
Želim spontanost, trenutak i hir.
Želim da skočim, želim da se pokažem.
Želim da se okupam, blatom umažem.
Želim da budem keva, želim da budem sama.
Želim da budem divlja, želim da budem mama.
Želim šiške, želim dredove.
Želim anarhiju, želim redove.
Želim da se napijem, želim da nestanem.
Želim da napravim proju, želim da bolja postanem.
Želim da brinem, želim da ne hajem.
Želim da mjaučem, želim da lajem.
Želim da sam jaka, želim da sam stena.
Želim da se sakrijem i postanem sena.
Želim da gradim karijeru, želim da rađam bebe.
Želim da budem svoja, želim da izgradim sebe.
Želim da znam, želim da umem.
Želim da kažem da ne razumem.
Želim da se smirim, želim da ne odustajem.
Želim da trčim i ne posustajem.
Želim da šapućem, želim da sam glasna.
Želim da sam mistična, želim da sam jasna.
Želim da sam srećna, želim da sam zdrava.
Želim da sam istinita, želim da sam prava.
Želim da volim, volim da želim.
I želim to srcem celim.
Kampovanje sa troje dece mlađih od pet godina, od kojih najmlađi ima tri meseca, a vi oskudnog kamperskog iskustva, zvuči zanimljivo i zabavno jedino ako volite izazove, adrenalin ili ako ste jednostavno mazohista.
Želeli smo prirodu, opušten ambijent, peščanu plažu i što kraći put do tamo kolima. Nije nas usrećivala pomisao na skučeni apartman u kom provodimo veći deo vremena zbog jakog sunca i usklađujemo spavanja troje dece uz borbu oko (ne)paljenja televizora, gledanja crtaća i izbegavanja besomučnog drndanja modernih uređaja za zabavu dece, ali i odraslih.
Kampovanje je zvučalo kao idealna opcija. Ali gde? Kako? Šta nam je sve potrebno? I šta mi zapravo znamo o kampovanju?
Sa istraživanjem smo krenuli u maju mesecu. Čari društvenih mreža su me dovele do žene koja godinama već letuje sa porodicom u organizovanim kamp letovalištima i ima zavidnog iskustva u tome. Njeno ohrabrivanje, podrška, informacije i saveti su umnogome doprineli da sada pišem ovaj tekst. I zato hvala Mariji na svemu tome u ključnim momentima.
Koliko ste puta to čuli, a koliko ste puta prevrnuli očima i pomislili “Ma, pričaju gluposti, ja i sa ovim jednim jedva izlazim na kraj, kamoli troje”. Ili pak rekli na glas istoj toj majci koja se zagonetno smeškala, klimala glavom i govorila “da, da, znam, tako je i meni bilo sa jednim, ali STVARNO je lakše kad ih je više”.
Ako ste dovoljno hrabri, i sami ćete se upustiti u avanturu podizanja nataliteta i u pola noći jednog aprilskog dana pisati ovaj tekst ili jednostavno zaključiti da rizik nije vredan truda. “Taman je poraslo, ne diraj”, reći ćete.
Neko stručan, ko se dovoljno pozabavio tematikom bi vam svakako mogao objasniti zašto je to u teoriji, ali eto par razloga iz prakse.
Kad je ceo dan aktivan.
Kad otkriva svet.
Kad uči da stoji.
Kad mu rastu zubi.
Kad se ukaki osam puta.
Kad se prevrne i udari glavom o pod.
Kad pokuša ponovo.
Kad se prevrne ponovo.
Kad ustane opet.
Kad ne može da spava.
Kad hoće da spava.
Kad pokušavam da ga uspavam.
Kad to traje pola sata, sat, dva, tri…
Kad plačem jer mi treba odmor.
Kad plače jer mu treba odmor.
Kad plačem jer “ništa ne stižem”.
Kad plače jer ne ume da se prepusti snu.
Kad napokon zaspi.
Kad napokon sednem.
Kad diše uravnoteženo i sisa u snu.
Kad sva tenzija iscuri na pod.
Kad osluškujem tišinu.
Kad presaberem misli i sebe.
I shvatim da je sada i ovde jedino mesto na kom bih želela da budem.
Niko nikada na svetu nije bio spreman za dete. Jednostavno, pojma nemate šta vas čeka dok ne postanete roditelj. Vaš roditeljski put zavisi od vas samih, ali i od karaktera vašeg deteta. Nemojte misliti da ga možete promeniti. Ne. Pokušajte da ga oblikujete i da ga podržavate jer niko nikad nije pobedio vetrenjaču.
Sa jednim detetom je teško. Sve je novo, sve je čudno, možda ste uplašeni, možda zbunjeni, a možda ste se odlično snašli u ulozi roditelja. Svaka čast.
Meni je trebalo pet godina i troje dece da organizujem svoj život baš onako kako mi godi i sada nesebično delim iskustva koja sam na mom putu stekla.
Šta sam uradila da sebi olakšam život sa decom?
1) Pomirila sam se sa prašinom
Prašina je postojala pre vas, a postojaće i nakon vas, te nema razloga gubiti svoje vreme i boriti se protiv nečega što se ne može iskoreniti (osim ako ne odlučite da živite u vakuumu). Brišite i luftirajte, ali nemojte biti opsednuti čistoćom. A i kažu da je dobro za detetovu otpornost i protiv alergija.
Dobila si dete. Prijatelji te brišu iz imenika, stavljaju te na hide na fejsu, kažu “vidimo se za 7 godina”. Neki zaista kažu, a neki samo pomisle.
Postala si majka. Tvoja jedina briga je dete, tvoje jedino društvo je dete, tebi ne treba ništa više, nikom ne trebaš ti.
Niko te više ne zove. Svi podrazumevaju da si veoma zauzeta. Da si veoma umorna. Da si u drugom svetu. Van aktuelnih tokova. Da si se promenila. Da si postala drugačija. Da ih ne razumeš. Da te ne razumeju.
Tebi su ruke zauzete. Nosiš, pereš, kuvaš, peglaš, dojiš, kupaš, pridržavaš, vodiš, voziš, šetaš, bacaš, mašeš, uspavljuješ. Imaš rutinu. Rutina ne zahteva mozak. Zato razmišljaš o drugim stvarima. O stvarima o kojima nikada pre nisi razmišljala. O ljudima o kojima nikada pre nisi razmišljala. O odnosima, o prijateljima, roditeljima, detinjstvu… Imaš utisak da ceo život pored tebe prolazi dok ga ti nemo posmatraš. Pomalo si tužna, a znaš da ne smeš da budeš. Svi ti govore da nemaš razloga.
Počelo je sa prebrojavanjem jednog deteta. Sada ih imamo tri komada. Deteta. Svaki izlazak iz kuće – brojimo. Svaki odazak na spavanje – brojimo. Je’n, dva, tri. Broj tri je još uvek mali, pa ne može da pobegne. Ili je u kolicima ili u marami. Sva sreća da se ne rađaju kao ždrepčići, spremni da potrče odmah. Ostali bismo verovatno samo na jednom. Detetu, ne ždrebetu.
Putovali smo i pre dece. Kad smo mogli i gde smo želeli. To su uglavnom bile bekpek, samostalno organizovane ture po Africi i Aziji. Evropa nas nije zanimala. Čak je i prvo putovanje našeg prvog mezimca bilo po afričkom kontinentu, ako računamo period dok je bio u mom stomaku.
Kada je odlučio da se rodi i kada smo završili sa smišljanjem imena, zajedno sa prijavom smo mu i izvadili i pasoš.
Jer – nikad se ne zna kada će čovek poželeti da ode iz zemlje.