“Bebac je odlučio da se rodi, izgleda. Čujemo se kad ustaneš…”.
I tom porukom je počeo moj dan. Osvanula je sreda, 17. jul 2013. godine.
Par sati kasnije, bila sam u Novom Sadu. Srce mi je lupalo kao ludo. Išla sam da fotografišem porođaj.
Danijela i ja smo se upoznale na obuci za dule. Kažu da se slični ljudi privlače i ja verujem u to. Nismo imale puno vremena za ćaskanje, ali mi je brzo postala jako draga. Možda je presudan momenat bila i vežba u kojoj smo se nas dve gledale u oči i imale zadatak da slušamo jedna drugu o razlozima zbog kojih želimo da postanemo dule. Ja se ne sećam koji je moj tada bio razlog, ali se sećam da sam iz njenih očiju čitala mirnoću, staloženost, razumevanje, ljubav i sigurnost.
Šta je dula, najbolje je opisala naša drugarica, dula Nataša u njenom tekstu o pratilji porodilje otvorenog srca.