Кокођинђуве
Пре него што сам почела да пишем блог, или како ја више волим да га зовем “ризницу текстова на интернету”, била сам веома скептична и питала се чему све то. Ако ми је до писања, могу да пишем дневник, а ако ми је до јавности, онда свакако нећу писати о себи него се бавити неким општим темама (мада нисам новинар). Кога још занима шта ми радимо, где путујемо и шта размишљамо?
Онда сам схватила да постоје барем 2 особе (ћао мама, ћао тата) које ће сигурно читати блог и то је била довољна мотивација да почнем са куцањем.
Иако смо путовали и пре него што смо одлучили да имамо децу, то је тада било прилично непримећено, лично и тихо јер није било facebooka, нису људи на тај начин били повезани и дељење фотографија и линкова је било компликованије. Једино место на ком смо се ми путници и љубитељи путовања окупљали су били сајтови и форуми посвећени истраживању других земаља.
A jедина сигурна ствар у вези наших путовања је била датум одласка, датум повратка и разгледнице које шаљемо најближима из сваке земље коју посетимо до крајње дестинације.