Ona je želela da nosim haljinice i budem devojka.
Ja sam nosila trenerke, široke pantalone i skakala sa rolerima.

Ona je želela da imam lepu, mirišljavu i dugu kosu.
Ja sam se ošišala i retko je prala.

Ona je želela da budem lepršava i vesela.
Ja sam se mrštila i želela da budem na ulici.

Ona je želela da budem dobar đak i primeran učenik.
Ja sam mrzela školu i bežala sa časova.

Ona je želela da čitam i da se lepo izražavam.
Ja sam otkrila kompjutere i po ceo dan buljila u monitor.

Ona nikad nije spomenula udaju i unuke.
Ja sam se udala i rodila joj tri unuka.

Ona je počela da mi veruje.
Ja sam grabila ka ciljevima.

Ona je počela da me podržava.
Ja sam mogla sve da uradim.

Ona je čekala.
Ja sam odrastala.

Uvod pre uvoda. Uvod pre priče. Uvod da objasni kako je jedan početak dana bio malo drugačiji od ostalih. Jer sam tog jutra saznala da negde tamo postoji jedna priča, a u toj priči ja.
Čudan je osećaj samog saznanja da si zarobljen u nečijim slovima. Mešavina treme, ponosa, radovanja i strahovanja. I pre i posle čitanja. Ali slova ostaju. I priča ostaje. I volela bih da je imam ovde, da joj se vratim, da je se setim kad zaboravim.

Draga Svetlana,  

U poslednje vreme telefon smatram produžetkom ruke. Na taj način komuniciram sa svetom. Gledam u ekran, skrolujem, klikćem, usavršila sam kucanje jednom rukom… Jer taman kada uspem drugu da uzvučem ispod jastuka ili bebe, on se pobuni i da mi do znanja mu se ni malo ne sviđa činjenica da držim telefon i gledam u taj svetleći ekran umesto u njegovo malo licašce. I moram priznati da je u pravu.