Овај текст пишем за све маме и даме које ће то ускоро постати, а које су се питале и које се питају како изгледа леп порођај и како изгледа та фамозна када у КБЦ-у Звездара? Да ли уопште ради? Ко њу може да користи? Када, колико? Све смо негде начуле да то постоји, али до сад ни једну маму нисам срела која је заиста и била у кади.
Када сам се порађала да првим сином, рекли су да не могу у каду јер ми је пукао водењак, а плодова вода је била замућена. Иако сам то породилиште изабрала 1) због каде и 2) због могућности присуства мужа порођају, било ми је жао што нисам могла макар на кратко да будем у кади.
Са другим сином је ситуација била тотално другачија.
Испланирали смо цео дан. Одводимо првог сина у вртић, идемо да послушамо неке звучнике, идемо у шетњу, враћамо се кући, правимо клопу, покупљамо сина из вртића, сви смо заједно код куће… Иако је недељу дана пре термина (оног званичног), вече пре тог дана сам мом драгом рекла да је ово вероватно последњи пут да ми маже стомак стриетом и да мази сина кроз мој стомак. Не знам да ли је то нека врста интуиције, али заиста су те ноћи кренуле благе контракције. Знала сам да то ништа не значи. Могу бити лажне, а може и потрајати док оне постану јаче. Зато сам планирала да останем код куће тј. ван породилишта што дуже могу, уживам у дану и одем у породилиште када постану јаче.
Ипак, зовем хало бебу да се консулутујем са њима. Тај дан је ионако требало да одем до породилишта на ЦТГ и питам их да ли мисле да вреди ићи или чекати да контракције постану јаче. Саветује мени пријатна женица да ипак одем, проверим и вратим се кући ако нису довољно јаке.
Тако и бива. Између вртића, слушања звучника и шетње, одлазимо до породилишта на регуларни преглед. Гинеколог завршава преглед и док се облачим, сестра ми пружа спаваћицу. Збуњена је узимам и питам шта да радим са њом. Каже доктор остајете у породилишту. Љубазно им кажем да не желим да останем још у породилишту, да се нисам поздравила са старијим сином и да се ја могу вратити касније када крену јаче контракције, међутим и сестра и доктор инсистирају да останем и кажу да могу да ме пусте једино ако потпишем да не желим да будем примљена у породлиште, али то онда значи да не могу да се породим ту, него да морам негде другде да одем. Већ благо потрешена, са сузама у очима, одлучујем да останем и јављам драгом да иде и пакује ми ствари. Нисам била спремна да останем те се нисам ни спаковала. Једноставно нисам осећала да треба да будем у породилишту.
Покушавам да извучем информације од сестре и сазнајем да сам 4 прста отворена. Воде ме одмах у породилиште и смештају у собу у коју убрзо стиже још једна трудница са којом сам ћаскала док ми нису донели ствари. Након неког времена долази исти доктор који ме је породио и са првим сином и каже да ће ме вероватно опет он породити. Тврди да ће све бити јако брзо и да ћу се породити до вечерас.
Након уобичајених припрема за порођај, 3 сата након уласка у болницу, око 17:00 ме уводе у порођајни бокс. Кажу да могу да позовем супруга да дође. Како је он већ у приземљу и чека да добије зелено светло, долази у року од 2 минута, седа поред мене и крећемо да ћаскамо. Прикључена сам за ЦТГ и имам благе контракције. Након 10 минута крећу јаче конктрације. Остаје и даље мистерије зашто су постале јаче у моменту када су ме пребацили у порођајни бокс. Могуће да је од мириса и изгледа већ познате просторије у којој сам се породила и са првим сином.
Спремна за меч у порођајном боксу
Сада ћаскам са драгим тек у паузама између контракција јер ме све јачи и јачи бол доводи до ћутања и куњања. Сестри напомињем да бих волела да се породим у кади, међутим она покушава да ме одговори тиме што њој треба 20ак минута да се среди и напуни, а како се њој чини, ја ћу се брзо породити. Међутим, када је доктор дошао, питао ме је да ли и даље желим у каду и рекао да ће то за нијансу успорити порођај, али да је изводљиво. Како су контракције већ јако болне, одлучујем да одем у каду и чујем како је сестра већ након 5 минута пуни.
Заиста јој је требало око 20 минута да се напуни, а тада су ми се контракције јављале на краће од 5 минута. Када је спремна, шетам до каде и прескачем ивицу да бих ушла у воду. Моменат уласка у топлу воду не могу да опишем. Кроз читаво тело ми пролазе жмарци и осећам сваки део тела како ужива и како се опушта у води. Заиста нисам могла да верујем у такву моћ воде. Очекивала сам да ће ми бити пријатно, топлије, али да ћу осећати исти интензитет контракција као и на кревету, међутим грдно сам се преварила. Осећај у води није ни сличан осећају напољу. У води се конктракције слабије и другачије осећају, а и опуштање између конктракција (које се сада већ јављају на 2 минута) је много лепше и субјективно дуже траје. Сестра ми укључује и балончиће у кади тако да сада имам цео ђакузи третман. Лежим на леђима, онда мало клекнем, наслоним се на ивицу каде, па се опет вртим у води. Пријатнији је и сам осећај слободе ког напољу, на порођајном столу нисам имала због појасева око стомака. Када се вода охлади, зовемо сестру да укључи топлу воду да цури и тако пола сата.
Брчкање у кади
Након пола сата ми већ постаје неугодно. Хтела бих да изађем, да се шетам, да ходам, да трчим, да чучнем, било шта, само да ме не боли. Шетам до стола, везују ми ЦТГ за стомак и знам да ме сада чека оно најтеже али и најлепше – сам финиш порођаја.
Концентрација услед контракције
Контракције су толико јаке да више и не гледам, нити причам, само се вртим и покушавам да нађем најудобнији положај. Након пола сата осећам напоне. Долазе сестра и доктор и кажу да могу да кренем са гурањем када осетим следећи напон. Тако и бива. Бабица активно води порођај, каже када да станем, када да наставим и за пуна 2 минута рађам нашег дивног момка без икакве епизиотомије. Смејемо се, срећни смо, гледамо нашег љубичастог момка тешког 3800 и дивимо се. Захваљујем се бабици и кажем јој да је све било тако лепо. Збуњена се насмеје и каже да је све то тако испало због сарадње. Сада ми је јасно како бабица игра најбитнију улогу код порођаја, а да је доктор само пуки посматрач – ако све тече својим природним током.
Добродошао малени
Како процедура налаже, следећа 2 сата остајем у порођајном боксу, покривена ћебетом, слушам St. Germain са телефона, смејем се и размиљам како је живот магична ствар.
Свим дамама, мамама и будућим мамама могу да пожелим овакав порођај и да поручим да стварно вреди провести макар пола сата у кади. Будите упорне, тражите. Ништа се не наплаћује, много прија, а може само да помогне.
П.С. О хигијенским условима крила болнице у коме леже маме које су се породиле, а које нису имале среће да оду на baby friendly због гужве, нећу сада писати да не бих упропастила текст о овом дивном догађају. Зато савет да обавезно изаберете baby friendly и уживате заједно са бебом у колико-толико бољим хигијенским условима.
