Барселона

– Баш би било лепо да одемо нас двоје, сами, негде, након 3 године.
– Па, где би могли да идемо?
– Негде да дишемо море, да не путујемо далеко и где је температура барем преко 5°C.

Од свих могућих опција у јануару, избор је пао на Барселону. Нисмо великли љубитељу Европе и тих урбаних и популарних градова, али смо ипак Барселони одучили да пружимо прилику. Макар због свеже морске клопе.
Нашли смо директан лет из Београда за датум који нам одговара. Полазимо у среду, враћамо се у недељу. Немамо времена за истраживање, а ни паковање, тако да трпамо ствари у ранчеве и торбе пола сата пре лета. Пасоши – ТУ. Паре – ТУ. Све остало је мање битно.

У авиону нам је било јако чудно јер смо у миру и тишини седели и могли да се бавимо нашим стварима. Људима без деце то не звучи спектакуларно, али наши сапатници родитељи тачно знају о чему причамо. Нема торбе пуне кексића, сокића, кашица, кашичица, играчкица, звечкица, књижица, поклопчића, пелена, гаћица, мајичица, пресвлака, влажних марамица, јакница, каменчића, кликера… Само књига, телефон, фотоапарат, лаптоп, пуњачи, објективи, филтери, блиц, батерије, сталак…

Стижемо преподне, одлазимо у хотел да оставимо ствари и одмах излазимо да се упознамо са овим градом. Нисмо узели мапу, нисмо прочитали никакав водич, идемо где нас ноге однесу.

Из хотела насумично бирамо страну на коју одлазимо и неким чудом долазимо до пијаце.

Отворио нам се апетит од силних морских пикантерија те одлазимо у први бар да клопнемо барем нешто.
Игром случаја је то неки од оних Њалк то њалк шопова брзе хране где свако изабере све састојке, а брат кинезо-јапано-кореанац им их измиксује у воку за трен ока. Намирени крећемо даље. Пратимо главну Ла Рамбла улицу која нас води до мора. Изненађени смо како се ни мало не осећа мирис мора, али закључујемо по 1000ти пут да су стене, камење и траве и шкољке које се по њима нахватају заслужне са онај специфичан мирис мора. Овде нема ни једног ни другог, али је сам поглед на море довољан за добар угођај.

Ко има “паметне” телефоне, вероватно је чуо за апликацију 4square. На први поглед веома бесмислена апликација, али када се користи на прави начин, одлична и корисна. Дакле, путем бесплатног WiFi-ја у ужем центру Барселоне стартујемо 4sq, потражимо оно што нас занима (“beer, cheap beer, seafood, mojito, japanese food, spanish bar, tapas…”) и он нам излиста места која су нама у близини и који поседују параметре које смо му задали. Укључимо maps да нас одведе до тог места и кренемо. У односу на оцене које посетиоци тих места остављају, бирамо које ћемо место прво да посетимо. Оно што би ми издвојили овог пута су четири сјајна места која смо открили сасвим случајно.

1) Mosquito tapas
Мало и слатко месташце у ком је увек гужва и где се често чека ред, али вреди. Место где настаје сјајан дим сум. Треба пробати и soya beans који су тако скувани на пари и посољени савршени за грицкање уз разне врсте пива које имају на полицама. Дииивно једно вече проведено тамо.

2) 100 Montaditos
Ланац пивара које уз пиво нуде и разне грицкалице у облику мини сендвича, маслина, тортиља, чипса… Иначе је чест случај ван наше земље да ћете уз пиво добити нешто за грицкање. Грицкалице повећавају апетит и смањују одваљеност од алкохола. Прво такво (јефтино) место у Београду ће сигурно бити прави боом кад се отвори. Ми смо имали среће да налетимо на промоцију средом, па смо за 2еур добили и сендвич и по литре пива. И тако пар пута :Д.

3) Japanese Kaitensushi, Pau Claris 72
Не знам како се зове овај јапански ресторанчић, али тврде да имају преко 70 разних тањирића клопе. Иначе се тамо једе по систему “једи колико хоћеш/можеш” за 12еур по особи. Тањирићи са храном се возе у круг по покретној траци, а сви седимо около и чекамо да ухватимо баш онај тањирић који нам се допада. од сусхија, преко разних врста шкољки, свежег лососа, поврћа, воћа, грицкалица, тортица, колачића…

4) Beer garden – L’Ovella Negra
Ово место подсећа мало на фамозни Ексклузив у Кнез Михајловој. Велики, отвoрени простор, мирис просутог пива и жамор студентарије. Пиво се наручује на кригле или бокале. Имају и онај велики бокал са славином. Цене пива се мењају после 11 увече.

Последњи дан смо одлучили да одемо на неко брдо за које су нам рекли да је интересантно. Прошетали смо до њега, попели се, фоткали. На њему је био и велики стадион који носи име тог града.

Природа лепа, поглед још лепши. У једном моменту смо се уморили и схватили да би било баш лепо да се спустимо до обале, нешто клопамо, обиђемо Саграда Фамилиа, одемо да се запакујемо… И таман кад смо то помислили, угледамо два улаза. Један за метро, други за жичару. Хм, па можда боље да се одвеземо жичаром до обале? Таман да уживамо у погледу? Може, што да не. Седнемо ми у жичару, заиста уживамо у погледу, али примећујемо да се пењемо на горе, а не силазимо ка мору. Збуњени се окрећемо, гледамо и схватамо да та жичара води само до тврђаве на врху тог брда, а ми купили карту у једном правцу. Добро, хајде, идемо да обиђемо тврђаву.
А тврђава као твђава. Могли смо и на Калемегдан да одемо, исто би видели. И некако би све то прошло како треба да у једном моменту нисмо схватили да нам недостаје 100еур из задњег џепа. Кад смо их и где изгубили, немамо појма. Можда у оној кућици-жичари, можда негде на тврђави, можда у шетњи… Већ почиње мрак да пада, ми не можемо да нађемо набржи начин да сиђемо са проклетог брда, котрљамо се као каменчићи по неким путевима за козе, јуримо сунце, трчимо да видимо то Гаудијево архитектонско чудо. Улећемо у Метро, јуримо брзином светлост, излазимо и стижемо таман да видимо цркву по дану. Али смо толико узбуђени од свега што нам се пре тога десило да нисмо успели све да доживимо како треба, него смо само направили мини круг око цркве, констатовали како је красна и магична и како ће бити још боље када буде била завршена и одлазимо кући да се пакујемо.

Можда сте приметили да нисам све дане детаљно описивала, али у томе и јестре драж када путујете без деце. Ни ми се сами не сећамо свих дана :D.

Уживајте у неким пробраним фотографијама :).

До следећег путовања, мах, мах :).