Archives

I, da li ste se svi pitali šta se na kraju desilo, po našem povratku iz Istanbula?
Pa, vratili smo se. Preživeli. I auto je preživeo, evo ga na parkingu ispred zgrade.

Dobra strana priče je ta da nas je auto, u malo prašnjavijem stanju, ali čitav, čekao na parkingu Ataturk aerodroma u Istanbulu. Dobra strana priče je ta da je auto upalio bez problema, nakon skoro mesec dana čamljenja u tamnoj gažari aerodromskog parkinga. Dobra strana priče je što smo imali keša na kartici da platimo mesec dana parkinga. Naplata po danu. Dobra strana priče je što nas je sve to koštalo manje od 500EUR. Loša strana je ta da je sve ukupno koštalo 350EUR i da smo jednostavno morali da prihvatimo činjenicu da ćemo se ili rastati od tog novca ili od našeg milog auta. Bilo je vrlo napeto. Svako je imao neku svoju priču, deca su imala svoj plač, svi smo bili malo na 3 ćoška, ali smo zato seli u auto na 4 točka i krenuli dalje. Čim smo izašli iz garaže, odahnuli smo, opustili se, rekli “ah, pa šta sad da se radi, jedna lekcija naučena…” i nastavili dalje. A nadamo se da će još neko naučiti lekciju iz ove naše priče i neće napraviti istu grešku. Dakle, ključne reči. Ataturk aerodrom parking yok! Ataturk aerodrom parking yok! Ataturk aerodrom parking yok!

Знали смо да ће доћи и тај, последњи дан и нисмо знали да ли да му се радујемо или да тугујемо.

Лиам ради веб чек-ин

Доручак

Како све остављамо за последњи моменат, договарамо се са власником смештаја када возач долази по нас, пакујемо половину ствари, експресно радимо куповину сувенира и одлазимо на ручак у наш стандардни ресторан где једемо ону рибу у пиву. Таман смо сели, наручили храну, почиње олуја. Лети песак, лете ствари, киша пада као да је неко сипа из кофе. У последењем моменту успевамо да се сакријемо од кише и ручамо наш последњи оброк на Балију. Нисмо баш расположени. Ближи нам се тренутак истине, а ми не причамо о томе. Не знамо какав ће нам бити пут назад и не радујемо му се баш. Када смо долазили, било је једноставније. Нисмо знали шта нас очекује и радовали смо се непознатом (авиону, острву, обали, палми…). Сад тачно знамо и колико траје пут и шта нас све чека и мало нам је фрка.

Пробудили смо се у неко нормално време, али смо се развлачили и тек негде око 11 успели да узмемо и ауто и спакујемо се у исти и кренемо. Одлучили смо тог дана да обиђемо град Убуд. Налази се 20ак километара северно од Санура (рекла сам већ да је овде све од свега удаљено 20км). Вожња је била пријатна и брзо смо стигли. Пут до Убуда је водио кроз мале градиће, тако да нисмо ни имали утисак да само уопште изашли, а ни ушли у град. Све је деловао као да је један град(ић). Прва станица у Убуда нам је била музеј и то Бланков. Антонио Бланко је сликар који је у једном моменту свог живота дошао на Бали и ту одучио и да остане. Оженио је локалну девојку која је плесала балинежански традиционални плес и која им је родила 3 ћерке и једног сина. Крајем прошлог века, Бланко је одлучио да у оквиру своје куће отвори музеј и то је урадио 1998 године. Умро је годину дана након тога, а на имању данас живи његов син Марио који је наследио уметничке гене.

Кум је устао сабајле и отишао на роњење, а ми се покочени пробудили и сишли доле на доручак. Био је бафе и кад смо му прилазили, одушевили се количином посуда, али се испоставило да нема баш пуно неке интересантне клопе за нас, а и за столом је било 60 степени што ником од нас није пријало, те смо брзо одустали од доручка и отишли да се спакујемо.

Овако се ми пакујемо

Иако је нови смештај удаљен само стотинак метара од хотела, морали смо такси да зовемо јер сами не би могли све ранчеве и кофере да понесемо, а и пут до смештаја је мала, уска уличица којом само мотори могу да прођу, те смо колима морали околним путем.

Воћка дана - маракуја

Смештај је супер, собе су огромне, у опису пише да имају 50 квадрата. Нема пуно намештаја, фино је опремљено, кревет је велик, а наша прицеза Лиам има љубичасти кревет са балдахином.

Немања је данас опет био на роњењу, а ми смо имали задатак да пронађемо нови смештај, јер је, ако сам заборавила да споменем, и овај резервисан од сутра, а ту су нам рекли тек када смо пренели све ствари. Спавање, доручак, купање, веш и остале кућне ствари нећу ни да спомињем јер се подразумевају.

Баш га воли 🙂

Поподне крећемо у акцију и први стоп нам је неки државни хотел који је јако фенси, на обали, са прелепим бунгаловима, али једина мана му је та да је често заузет. Ту се одржавају неки државни семинари, састанци, курсеви и тада није никоме другом дозвољено да борави у хотелу. Деси се да буду слободни, али не постоји резевација унапред већ све на лицу места. Тако и одлазимо, на препад их питамо за 2 собе или бунглов или нешто за све нас, кажу има, али само за 2 дана. Баш нам је било жао, али настављамо даље са потрагом.