Archives

Pedeset nijansi zelene. To je ono što je izašlo iz mog grla tog jutra kad sam se probudila. Volim slikovitno da objasnim, nema na čemu. E to grlo je vapilo za jednim vrućim, sočnim, aromatičnim čajem te se mi brzo spustimo na doručak. U ovom hotelu kao da su znali da mi idemo na žurke pa doručak produžili do 11.

A doručak švedski, ovaj, nemački sto, brdo klope, no ništa toliko zanimljivo kao što je izgledalo dok smo prilazili. Pržena jaja, 1000 vrsti jogurta i mleka sa pahuljicama, neke viršle, kobasice i hlebovi… Veliki izbor čajeva, doduše, baš ono što mi treba. Pa možeš sam da nacediš sok, pa da napraviš kafu, izabereš sastojke sa kojim čika kuvar može da ti isprži jaja… Pojedosmo mi po nešto, popismo kafu i čaj, a onda spazismo, kad su se već svi razišli, da postoji veliki poslužavnik samo sa sirevima. Ogromni kolut bria, sitno narezan ementaler, kocka buđavog i parče velikog, tvrdog, narandžastog sira. A uz sireve neki džem od slačice, rekla bih. Narandžasto, slatko, krcka pod zubima. Kad se ukobinuje sa budžavim sirom, odzvanja u ustima kao najlepša Justin Biberova balada.

Nakon “parents gone wild” petka večeri u Pragu, idemo ka Nemačkoj, tužni što nismo ostali duže (ili došli ranije, kao što je bilo planirano) kod Maje i Pere, ali sa odlukom da ćemo se vratiti ponovo.

Put putujemo

Idemo u Hanover i to, ni manje ni više nego na žurku. Ta žurka je zapravo i povod našeg putovanja. Kumov brat puni 40 godina i to je već sam po sebi dobar razlog za dobru žurku. Brat mu pravi žurku (naš kum, zvaćemo ga Andre) i na neki način je iznenađenje. Nigel, slavljenik, zna da će biti žurka (to im je već tradicija jer je i sam napravio žurku iznenađenje svom bratu, Andreu za njegov 40. rođendan), ali ne zna ništa više o njoj. Niti gde je, niti kad, niti ko dolazi. Sad kad smo to razjasnili, možemo dalje.

Нисмо навили сат. Пробудили смо се таман на време да водимо децу у вртић. То је тај биолошко родитељски сат. Никад тачан кад треба, али се зато изненада појављује на одмору.
Јана нам је, као права српска домаћица, изнела на сто све српске, сочне, здраве производе и приуштила прави угођај за време доручка. Тешко нас је било истерати, али смо оставили ракију да утоле тугу због нашег одсуства. Јана и Јан, хвала вам још једном што сте нас угостили, прошетали, нахранили, наспавали и срећне послали даље. Кад год вас пут нанесе, а ви код нас. Чак ћемо и бајкове да увеземо у спаваћу собу, да се осећате као код куће :D.
Крећемо пут Прага. Јана нас је упозорила на стање путева ка Брну и била је у потпуности у праву. Очајни су. Труцкави, бучни (када се вози преко њих) и ништа нисам могла да пишем успут.
Чешки невидљиви гранични прелаз смо прешли брзином 120км/х и тек на некој следећој станици схватили да смо променили државу по мобилној мрежи и цени у крунама. Видела се велика разлика у односу на Словаке. Било је више пива на рафовима.
Ближио се моменат сусрета моје жене и мене. Да вам испричам причу како се ми знамо. Било једном једно србовање. И био једном један форум на србовању. И тамо су се скупљали разни људи, а они најбољи остајали. Имали смо интерне форе, скупљали смо се редовно и уживо, упознавали се, дружили. Чак су нам сви слали разгледнице са летовања, баш сам их пре који дан видела и умало сузу пустила. И била ту једна жена. Појавила се, представила и била наша. Одмах ми се свидела, чим сам је угледала. Реко’ ово мора да је нека кул жена.
И остало је хисторија. Упознале смо се након пар година кад су она и Пера дошли у Бг и одмах нам је било јасно да смо једна другој суђене.
И ето мене на путу до ње, 5 година након нашег последњег и првог виђања.
Стижемо, паркирамо се испред зграде и чекамо је да изађе из трамваја. Ето ње, иде нам у сусрет, жена моја. Знамо се годинама, видимо се други пут и то нам је тако нормално. Загрљаји и пољупци пљуште, срца нам вијоре изнад глава, жене уједињене.

Дан је почео као и сваки претходни, буђењем. Евана смо претходно вече овдели код Владине маме у НС, а у моменту буђења је моја мама водила Лиама у вртић.

“Будеш добар, чуваш баку?”
“ДА!”
“Немој да бринеш, брзо ћемо се вратити и донећемо пуно лего коцкица и онда ћемо….”
“Ћао мама.”
Или смо ужасни родитељи или имамо веома самосталну децу.

Ко ме прати на инстаграму, могао је да види Еванову малу, наранџасту кутијицу коју је спаковао за одлазак код баке.

Данашњи план пута је укључивао Хрватску, Мађарску, Словачку и Чешку. Нећемо журити, али би било сјајно да стигнемо до увече на пиво у Праг са Мајчетом.
Увече смо проверил километражу и видели да Праг заправо и није тако далеко и да по гоогле мапсу стижемо за 9 сати (околним путем).