Ne znam ko je taj Nik i zašto je kopao, ja znam da smo mi zidali. I to ni manje ni više iglo. A sve je počelo tako što smo želeli da idemo na džipijadu.
Šta je džipijada, pitate se? Osim što je opšte prihvaćen i manje fensi izraz za takmičenje terenski vozila po blatu, to je neverovatan poriv ljudi da se zaglavljuju i onda odglavljuju, a u isto vreme smrzavaju i prljaju.
Rekla sam blatnjavo, mislila sam blatnjavo.
Kad se tako kaže zaista ne zvuči primamljivo, ali ima neku draž i šmek. Serbian Trophy se i ovde godine održavao na Kopaoniku i želeli smo da idemo. A onda smo videli da je vikend nakog toga Blogomanija isto na Kopaoniku, na kojoj će gostovati i Bjuti i Iva i Lalilica i Mali Iv i Ptičica i greota je bilo propustiti priliku za druženje sa njima, te odlučismo da spojimo sve i pride dovedemo i decu.
Džipijada je bila super zabavna. I blatnjava.
Blato, vitlo, čizme i gume – spremni smo!
Prvi dan smo propustili jer smo kasno krenuli iz Beograda, te nam je već tada bilo jasno da ne možemo da očekujemo nikakav plasman, ali kako nismo ni krenuli zbog toga, sutradan nastavismo po planiranom programu. Džipijada ima tri kategorije: turist, soft i hard. Turist su terenska vozila koja nisu modifikovana za teren i koja se pretežno voze po makadamu. Soft su modifikovana vozila koja voze po blatu, imaju svu opremu, ali specijalni ispiti nisu u toj meri zahtevi kao za hard. Mi smo izabrali soft jer nam se to uklapalo u ideju vožnje koju smo želeli.
4×4 cipelica
Program je bio podeljen na dva dela. Prvi – vožnja po radaru, a drugi – brzinac. Prvi deo je moj favorit i sastoji se od toga da vozač vozi po suvozačevim sugestijama – jasno je ko je bio suvozač.
Suvozačica
Organizatori naprave stazu po kojoj se vozi, ali ne kažu tačno gde se ide, već nam daju svesku sa smernicama. Kažu nam za koliko metara gde da skrenemo što zvuči jednostavno, ali se često dešava da se ljudi pogube, najčešće zato što prate vozilo ispred njih. Tako smo mi naleteli na sličicu na kojoj su nacrtane dve jelke i na kojoj je strelica pravo, a sva vozila ispred nas su skrenula desno po logici “Kud svi, tu i mali Mujo”. Logika je bila netačna, te smo mi bili čak i među prvima dobar deo puta.
Poš’o zeka u šumicu
Fotografija uhvaćenih aparatom nema jer je bilo apsolutno nemoguće fotografisati u tim uslovima, ali verujte mi na reč da je bilo veoma zabavno :). I nismo stigli prvi, niti poslednji. Zapravo nismo stigli uopšte jer nam se na 40.km (od ukupno 60) desilo nešto neplanirano sa kolima pa smo morali da se vratimo nazad. No nekako smo preboleli taj poraz tako što smo nakon svega degustirali kuvano vino u hotelu.
Posle džipijade smo sa decom proveli nedelju istražujući sneg, što je i za njih, a i za nas novina, s obzirom da smo prethodne zime provodili na moru. Kako sezona još uvek nije bila u toku, osim nas i radnika u hotelima i par kafića i restorana, skoro nije bilo nikog. Proveli smo par dana sa Didić porodicom i zaista uživali sa decom.
Majke snažnosti
Iglo, dnevno i noćno sankanje, sneško belić, parkić po snegu i ostale zimske čarolije.
Ni na nebu ni na zemlji
Zidari zidali
Ovako se pravio sneg
Braća pendžeri
A onda je ubrzo došla na red i Blogomanija. O njoj vam neću puno pričati jer ste do sad imali priliku da čitate o utiscima na puno mesta, ako vas je interesovalo (Ivan Čosić, Ivan Minić, Iva Novičić, Mali Iv, Kuvarica Lalica itd.).
Meni je bilo lepo i zabavno, u društvu dragih ljudi, slušala sam priče koje su mi se učinile zanimljivim, upoznala neke nove, interesantne ljude i celokupan utisak je potizivan.
Devojke na blogomaniji
Ali je na mene najveći utisak ostavila ta noć kada sam ispratila Ivu do sobe nakon druženja u lokalnom kafiću, bilo je 1h posle ponoći, nije mi se spavalo, ali je bilo užasno hladno. I dvoumila sam se da li zaista vredi da sada, na -11℃, uzimam aparat iz sobe gde svi spavaju, kopam po džepovima da nađem ključeve od kola, pokušavam da otvorim zaleđena vrata, iskopam stalak i onda zaleđenim rukama šrafim aparat za stalak, hodam i šetam snegom po mraku u potrazi sa dobrim kadrom. Znala sam da ću se kajati ako ne odem, ali i da ću se kajati ako odem, tako da nakon toga nije bilo nedoumice. Tišina i škripanje snega. I tišina. Apsolutna tišina i ja, na -11. I tako je palo zaljubljivanje mene i snegom prekrivene planine. Prvo nakon ovih dvadeset i pet i koji kusur godina.
*Ostale fotografije sa instagrama možete videti ovde, a ceo album kako smo pravili iglo ovde.
