Дан 16 – Кућа у џунгли

Дан 16

Иако је договор био да кренемо да тражимо кућу у 8, сви смо мало дуже спавали па смо у 12 тек били на доручку. И кумове успут срели, позвали њих и сви јели ротије са разноразним пуњењима (поврће – чоколада – кокос – ананас – авокадо – бели лук – банана – мед). Чули смо чак и да је грешком и чудном логиком шриланканских радника једна од девојака из региона која тренутно борави на Шри Ланки добила роти са поврћем и чоколадом помешаним, али исто тако каже и да није уопште неукусно као што звучи.

Од силне шетње претходног дана, закључили смо да нема пуно улица које воде ка џунгли, већ да су то само две мало веће и да је ту вреди концентрисати потражњу. Шетамо првом, гледамо куће и дискутујемо како су све лепе и сређене. Углавном су у дворишту белци тако да је сигурно да куће нису прављене за живот локалних него само за издавање. Међутим ми успевамо негде да скренемо, одемо дубље у џунглу и нађемо неку кућу која се издаје и изгледа локално.

Лик који нам је рекао да се издаје чека брата да дође и да нам отвори да видимо кућу. Већ споља кућа изгледа много влажно, али кад је човек већ позвао брата, глупо да га оставимо и одемо. Ем што изгледа да је мокра, цео прилаз и атмосфера око куће одају утисак хорор филма.

Комараца има не зна им се број. Лиамова мрежа против комараца за колица је заправо једна од најкориснијих ствари које смо понели. Све нам је бесмисленије да чекамо брата, али ето њега, долази мотором.

Отвара нам кућу, а унутра као и споља – влажно, буђаво, смрдљиво, распаднуто, прљаво. Кажу може да се среди. Сигурно да може, али да нам они плате да после боравимо у тој кући. Уљудно се захваљујемо и одлазимо даље. Нисмо још увек очајни, али завирујемо у свако свориште и питамо комшије да ли познају некога ко издаје кућу.

Од једног, до другог, до трећег комшије, сви нас упућују негде, ми идемо тамо, питамо, тражимо људе, чекамо их. Један нас чак води у ону трећу кућу од јуче, која нема фрижидер и још једну собу. Каже нам жена да би могла да нам набави фрижидер али само ако останемо месец дана. Одустајемо ипак од куће јер смо схватили да нам је битнији фрижидер од веш машине, а не остајемо месец дана. Тук тук возач нам показује још једну кућу, скоро преко пута наших другара код којих смо претходно вече спавали.

Ту је газда и пре него што отвара кућу пита да ли би могли сутра да се уселимо како би они очистили кућу. Ми кажемо да не и очекујемо распад унутра. Али нас чека изненађење – велика, пространа кућа, коси кров, беспрекорне плочице на поду, 3 собе, кухиња, купатило, огромни дневни боравак са великим трпезаријским столом за наш интернет кафе и још приде топлом водом. Збуњени гледамо шта је мислио када је рекао да треба да се почисти и видимо само прашину по поду коју је могуће метлом очистити. Искусно не показујемо одушевљење и мрштећи се коментаришемо на српском како је кућа фантастична и баш оно што смо тражили. Каже лик да морамо да сачекамо његову жену која долази са посла у 5 како би се договорили око цене. Неуобичајена слика у Шри Ланки да жена носи панталоне у кући.

Одлазимо на плажу у међувремену, срећемо другаре и таман да се цимери бућну, погледамо на сат и видимо да је прошло 5. Одлазимо поново до куће, жена је стигла и крећемо са преговарањем. За кућу за месец дана тражи 45000 (око 450 долара  или 300 еур). Нама треба 11 дана и она тражи 20000. На снагу и мишиће у ту цену убацујемо и рачун за струју и боцу за гас, за кување. Сви срећни и задовољни, по особи дневно плаћамо 363 рупија тј 2.5 евра и још имамо топлу воду. То је већ луксуз на који нисмо били припремљени.

У дворишту су кравице које пасу траву. Хтела је да их склони, али смо је спречили у тој намери јер нам се баш допада да делимо двориште са њима.

Убацујемо наше ствари, распоређујемо по кући и видимо да нема мрежа изнад кревета. Одлазимо одмах по то да не би случајно дочекали вече и да не би морали да преспавамо без ње јер је кућа ипак у џунгли и има комараца. Мрежу бирамо, купујемо и лавор за Лиама и долазимо да проведемо прво вече у кући. Цимери нам се усељавају тек сутра, па вечерас имамо гајбу само за нас. Узимамо од газде (који живи у кући поред) чекић и ексере како би монтирали мрежу, али нам никако не иде да пробушимо ни зид ни плафон. Кућа је саграђена од неких чврстих блокова које је немогуће пробити без бушилице. Уз помоћ штапа и канапа, али буквално, намештамо мрежу.

Након успешне акције, идемо да се видимо са кумовима и поздравимо јер их сутра Влада вози на аеродром одакле настављају своје путовање.

Враћамо се кући и чекамо локалне цице које је Лиам позвао на журку, међутим ни једна се не појављује и ми лежемо да спавамо и успављујемо се уз тихе звуке комараца који нам опкољавају мрежу и зује успаванку.