Nakon “parents gone wild” petka večeri u Pragu, idemo ka Nemačkoj, tužni što nismo ostali duže (ili došli ranije, kao što je bilo planirano) kod Maje i Pere, ali sa odlukom da ćemo se vratiti ponovo.
Put putujemo
Idemo u Hanover i to, ni manje ni više nego na žurku. Ta žurka je zapravo i povod našeg putovanja. Kumov brat puni 40 godina i to je već sam po sebi dobar razlog za dobru žurku. Brat mu pravi žurku (naš kum, zvaćemo ga Andre) i na neki način je iznenađenje. Nigel, slavljenik, zna da će biti žurka (to im je već tradicija jer je i sam napravio žurku iznenađenje svom bratu, Andreu za njegov 40. rođendan), ali ne zna ništa više o njoj. Niti gde je, niti kad, niti ko dolazi. Sad kad smo to razjasnili, možemo dalje.
Finding limo
I to je naš rođendanac od jutra radio. Selio se od spomenika do spomenika, morao da odgovara na pitanja, tražio znake, pratio tragove… Sledeći zadatak mu je bio da pronađe sopstvenu žurku ali vozeći pedalino po jezeru. Jedino po čemu je mogao da prepozna lokaciju je crveno svetlo na obali koje je bilo upereno ka nebu.
Po crvenom te poznajem
Kumovi
Da li sam spomenula da naš kum mnogo voli da organizuje stvari? U doba svoje mladosti je organizovao gro festivala i koncerata, gotik, EBM i te ostale crne muzičke scene. To mu je u krvi, to je ono što on radi i u čemu uživa. I samim tim ima ceo podrum opreme spremne da se izvuče, poveže, instalira i pozove par 1000 ljudi. Ali ova žurka je bila za 30 drugara.
Sve samo za nas
U prostoru, koji je na jezeru i koji ima par stotina kvadrata, obuhvaćeno je i dvorište u kom je veliki sto, na kom je toliko raznolike hrane, što šrilankanske, što marokanske, što roštiljske i, između ostalog, morskih plodova, kojim bi sve kanibal ribe iz jezera mogle da se nahrane i još strpaju u džep za kasnije. Da ne pričam o osvetljenju, o DJ pultu i velikom podijumu za đusku na kom ni u jednom momentu nije bilo više od 3 osobe, od kojih je jedna uvek bila apsolutno netalentovana za ritam. A još su nam rekli da smo zakasnili i propustili bend koji je svirao popodne.
To je ta spontana poza
Isplati se biti Dj
Kada je Andre, svom bratu Nigelu, rekao da ih očekuje sada još jedna “action”, uzdahnuo je duboko i rekao da ne želi više nikada da puni 40 godina. Ta sledeća akcija se sastojala od gledanja njegovih fotografija na projektoru koje je Andre skupljao prethodnih meseci od svih njegovih prijatelja i iz svih porodičnih kutija. Nigel, iako skeptičan, zapravo se jako zabavio. Andre je birao baš one grozne, užasne, deformisane fotografije svog brata kojim se čak i on smejao. Jedan njegov drugar je doneo i video u kom je on, Nigel, ostvarivao svoj izabrani izazov: da li će ući u pab u kom su navijači i koji će ga verovatno prebiti ako obuče dres suparničkog tima, ili će uzicu, za koju je zavezana gumica, ubaciti u gaće (u lubalnom predelu kičme) i pokušati svojim, veoma iskusnim, pokretima da ubaci tu gumicu u praznu flašu piva. Jasno je šta je izabrao i izgledalo je jako urnebesno. Ljubi su plakali od smeha, a i on je sam. Akcija je uspela, Andre je sijao od zadovoljstva.
Nema kud no da se smeje
Tuđe muke su najsmešnije
The kum
Kako smo mi veče pre toga imali proslavu našeg obnovljenog mladalačkog života, ove večeri nam nije apsolutno bilo do alkohola i ludovanja, osim jednom članu naše ekipe koji je bez problema naručivao mohitoe. Ja sam žeđ pokušavala da utolim sokom od jabuke i donekle mi je uspelo. Ali ne možeš piti celo veče sok od jabuke, te u jednom momentu ja poželeh da se vratim u topli hotel (veče je bilo izuzetno hladno), istuširam se i mirišljava legnem u udobnu postelju, proverim mailove, društvene mreže, pogledam šta ima na njihovim tv kanalima, skuvam možda čaj. I tako ostavih ludu družinu da se zabavlja i sedoh u auto koji je organizovan od strane kuma da sve goste razvozi po njihovim lokacijama. Umorna, posle tuširanja legoh u udobnu postelju, upalih TV koji me pozdravi misleći da sam Herr Zidar, vrteh malo kanale u potrazi za filmom i ubrzo shvatih da smo u Nemačkoj. Ovde su svi filmovi sinhronizovani.
