Beograd, 2013
Zapričala sam se. Nisam ni primetila kako je vreme proletelo. Površnim pogledom na telefon shvatila sam koliko je sati i izletela sam na ulicu. Obećala sam. Donela sam sastojke čak iz Zagreba, prehlađen je, pomoćiće mu.
Ulazim u auto, prolazim na žuto, nadam se da nema kamere. Levo, desno, levo, semafor. Digitalni sat na radiju pokazuje 21:55. Ulećem u zgradu, gužva je, a ja shvatam da nisam ponela novac. Prebiram po džepovima, torbi, pretincu za rukavice, piksli… nema dovoljno. Odlazim do obezbeđenja, molim ga da mi učini, kaže ne može ništa da uradi, da se obratim drugoj osobi. Odlazim do žene, hitno je, bitno je, ukratko objašnjavam situaciju, ljudi iza mene negoduju, ona pak ima razumevanja i kaže mi da ne brinem.
Izlećem iz zgrade, ulazim u auto, semafor, jedan, drugi, desno, levo, ispod terase sam. Vlado, Vladoooooo, baci mi novčanik. Okret, levo, levo, stop, pali sva 4, trči unutra, za mnom viču, pitaju da li sam to ja, da li je kesa za mene, saplićem se, potvđujem. Dolazim do njih, vadim novac, gledam u račun i vidim 21:58. Sa olakšanjem izlazim iz zgrade, ulazim u auto i taman da krenem – nema ga telefon. Vraćaj se unutra, traži – tu je. Uf, sad zaista mogu da odahnem.
Odlazim kući i vadim dve flaše vina iz kese. Jako sam želela da mu napravim kuvano vino sa začinima iz Zagreba. Toplo, mirišljavo, ukusno, slatko i prijatno. Leči od prehlade, promrzlina i lošeg raspoloženja.
I onda sam se uspavala u dnevnoj sobi dok se vino hladilo u šoljama na stolu.
[…] « Akcija: Karanfilić […]