Дан 23 – Топао и облачан дан

Дан 23

Ближи се дан када су нам заказали ручак у Велигами, па је данас последња шанса да израдимо фотографије од наше претходне посете. Продавница за израђивање се налази у (локалном) центру Хикадуве, а то значи 45мин шетње. Киша не пада, време је лепо, али сунце не сија.

У фото радњи имамо проблема са пребацивањем фотографија што због нашег минијатурног усб-а, што због њиховог спорог компјутера, па за то време док се фотке копирају, причам са младим дечком који ради тамо. Има 19 година, и даље иде у школу, не планира на факултет јер га то не интересује, а ради као графички дизајнер. Плата му је 7500 рупија, што је скоро 50еур. Најмлађи је радник и јако је задовољан. Услови рада су фантасични, чак и вентилатор имају. Каже да дођемо увече да покупимо фотке.

У повратку сваћамо на свеже цеђени сок од ананаса и док Лиам и ја правимо акробације на лежаљци, Влада посматра јахаче таласа.

Изгледају чудно тако начичкани у даљини док њишу се горе-доле на таласима и чекају онај прави.

Сок је био одличан, јако укусан и неразводњен, а сигурно је имао тако добар шмек због прљавог талога при дну чаше којег сам приметила тек када сам све попила.

На путу назад, до куће, срећемо цимериће који су исто кренули да израде фотографије, па се договарамо да поподне правимо клопу.

Препремање клопе и тамањење исте није овековечено, али зато вечера јесте и то из свих могућих углова.

То не значи да је чорба коју смо Ивана и ја правиле лоша, већ да је пица које смо се опет ужелели за нијансу интересантнија. Клопа у Шри Ланки јесте супер, али се локална своди на пиринач и сочиво (дал). Рибу коју користе је углавном туна, а она је ужасно досадна и сува. Рачиће наплаћују као да су од злата, лигње можемо и у Србији да једемо, мешана салата је увек са ананасом и пауза у облику пице заиста свима прија.

Иста пицерија од пре неки дан, а у међувремену смо сазнали да је газда Хаустријанац. Још један доказ како је у Шри Ланки могуће да нешто лепо ради, али само ако је неки европљанин ту да прати у корак локалне и контролише их.

После вечере одлазимо у потрагу за сладоледом и успут свраћамо у галерију слика коју смо виђали пуно пута пре. Има интересантних радова, мада се сви чине да су шаблонски рађени само за туристе.

Пред крај наше посете нас човек који ту ради питао да ли смо уметници и да ли ћемо да копирамо његове радове. Збуњени смо покушали да му објаснимо да нисмо ту како би крали његове идеје, али је он и даље био забринут и будно пратио наше даље кретање што по галерији што по улици.

Испред друге галерије смо два пута размислили да ли да улазимо, али смо на крају ипак ушли и ходали другачије, да не помисли и овај да смо уметници.

Власник галерије и сликар свих изложених радова се зове Чами и продаје већ 15 година. Каже да је задовољан и да слика од малих ногу. Није нам било јасно шта то значи и од када је то, али смо сложно климнули главом и наставили даље.

Сладолед смо пронашли у локалој продавничици, а ту смо и видели врсту грицкалица ”Snackers”. Нисмо пробали, сладолед нам је био дражи.

На путу до куће срећемо и српско друштво које иде да купи чоколаду. Очигледно је да Хикадува постаје сувише мала за све нас многобројне Србе у њој и једино и паметно решење је отворити српску кафану на обали мора. Зваће се ”Код палме” и служићемо ледено пиво током целог дана, правићемо бурек са кокосом и питу од манга. Нудићемо бесплатан вајрлес и лежаљке на плажи, а првих десеторо који се јаве, добијају бесплатан смештај* у Ервиновом будућем гестхаусу.

Видимо се у хикадуви 2017!

*бесплатан смештај не искључује ракију и кисео купус за Ервина и Синишу