Дан 8 – Повратак отписаних

Дан 8

За доручком нас другар из хотела обавештава да ипак можемо да останемо у истој соби јер…блаблабла, неко је отишао, неко изашао, па ће он све то претумбати и ми можемо да останемо. Можда му је било глупо кад сам га питала да ли морамо да напустимо собу због бебе, па је одједном измислио нову собу. Но како смо се већ спаковали, одлучујемо ипак да одемо. Други смештај који смо нашли је исто леп, притом јефтинији и мало више у џунгли што значи да је тише и мирније.

После доста размишљања и преговарања, договарамо се да Влада изнајми ауто и оде у Коломбо директно да види да ли су нам стигле ствари. Изнајмиће ауто на 10 дана како би имали превозно средство док су нам кумови ту, који иначе долазе сутра и које треба покупити. Влада одлази и после пола сата се враћа са аутом, али продуженим. Не караван, не лимузина већ комби, такорећи аутобус. Повољнији је од било ког аутомобила, а имаћемо доста места и за ствари и ноге и људе и милина. Клима ради, комби ради, дизел око 50 динара. Могли би и да понесемо мало горива назад кад кренемо. За разлику од турских 200 динара за литар, ово нам је смешно.

Влада пали махину и одлази, ми остајемо у Хикадуви и убзо крећемо до другара на плажу.

Код њих смо пар сати, после се шетамо по селу, а након тога одлазимо у собу на освежавање. Што веша, што Лиама. Док се веш суши, а Лиам спава, користим прилику да сложим оно мало наших ствари које имамо. Дивна другарица Милица ми је пре пар дана позајмила њену хаљиницу па сада могу да мењам – марама, хаљина – хаљина, марама. Милица воли да се дружи и да носи Лиама, Лиам воли да се дружи и да га Милица носи. Сигурно има нечег у чињеници да су рођени истог дана. Било би баш лепо ако би неко могао да израчуна вероватноћу да се упознамо у Шри Ланки, да причамо истим језиком (оно гугутање Лиамово рачунам као српски) и да су њих двоје рођени истог датума. Мали свет.

Након одмарања, одлазимо опет у кратку шетњу и на клопу на плажи. Све је тако близу савршенства – плажа, море, ручак, лепо време – а опет тако далеко. Мали црв се на пар секунди јавља и понавља слику колица и црне велике торбе. Можемо без ствари, није проблем. То смо видели у ових пар дана. Увек је лако купити нову гардеробу, поготово у земљи где су људима који живе поред популарних туристичких места, после цунамија, дали машине за шивење и пуно материјала. У почетку им је баш био проблем да направе нешто што би се туристима свидело. Рецимо купаћи костим од материјала који је сличан памучној марами. Видели су они да то странци користе, али нису баш тачно знали од чега се прави и чему служи. Њихове девојке се ипак купају обучене.

Одједном стиже порука, драги муж и тата је управо стигао на аеродром. У Шри Ланки се ништа не мери километрима јер уопште није релевантно. У просеку се 60км прелази око сат времена. Просто није могуће брже возити. Прича се да је аутопут у плану, неко каже и да је готов, али са га још увек нису пустили у промет. У сваком случају је и даље гужва на главном путу који прати обалу и који се зове (научили смо у претходним текстовима) Гол или Гале пут (по месту у ком се завршава и почиње нови који се зове по следећем великом месту). Дакле око 100 километара до аеродрома и 3.5 сати вожње. Брзо, али само са Ланку. Напетост расте, трудим се да не размишљам о следећој сцени која се дешава на аеродрому, али опет правим разне филмове у глави:

– Торбе су пропале у земљу или океан
– Торбе су у Камбоџи
– Торбе су у Истанбулу
– Торбе су ту, али су испражњене
– Торбе су ту, али су поцепане и колица поломљена
– Слетели смо у Истанбул, ушли у кола и чекамо у заседи туркињу која нам није чекирала карте и газимо је док прелази улицу
– Тиме што нам је изгубио торбе, Буда жели да нам каже да је суђено да останемо на острву и заборавимо на зиму, минус и хладноћу
– Живимо у џунгли, али имамо и колибицу поред плаже, чисто да можемо негде да се сакријемо када почне киша да пада
– Лиам постаје Брус Лиам из џунгле
– Влада мења име у Довла де Силва, а ја почињем да користим крему за избељивање тена, поготово када нам долазе гости, како би ме препознали док их чекамо на аеродрому

– Мата обе пинтурајак гана пулаванда?

Мени стиже наручена салата од рачића и авокада, Лиам покушава да ми каже да није пристојно јести без њега за столом, те покушавам да једем једном руком док се Лиам игра (читај вуче) дредовима. Салата је фантастична КОЛИЦА и врло ТОРБА укусна, поготово КОЛИЦА овај сос који су ТОРБА направили КОЛИЦА. Кад ће се јавити? Шетамо до обале, мочимо ноге у воду, гледамо таласе, бројимо звезде и…стиже порука. Торбе нађене! Колица нађена! Да ли је могуће? Како, шта? Остављам све детаље за касније. Сада можемо да се опустимо. Како да се опустимо? Па све бих да знам, одмах :). После неког времена нам се придружују другари и ћаскамо још који сат у ишчекивању Владе. Влада стиже, мале му очи, ситне, сићушне, једва га препознах. Од умора, вожње, још га је џипиес у повратку водио неким споредним путевима. Каже баш се намучио, неким неасфалтираним путевима, мада ја знам да је он потајно уживао у прљавштини и рупама 🙂 Само онај сирот комби ће знати шта му је приредио Влада де Силва оффроадер.

Водимо га одмах на клопу и пиће и слушамо причу са аеродрома.

Водили су га иза покретне траке у једну, другу, трећу собу препуну коферима и торбама. Једна соба је чак била наменска, пута разних колица. Једва су нашли наша, а после и торбу, негде у ходнику. Торбе су имале оне заштитне тракице како их нико не би отварао. Колица и даље упакована у ону пластичну фолију којом смо их обмотали на аеродрому у Истанбулу. Сат времена папирологије и торбе су биле опет наше. Чак је и ракија на месту.

Они преко телефона су рекли да су наше торбе изгубљене јер су на лету из Дубаиа промењени тагови и они бројеви које смо ми имали више нису били исти као и на торбама. Размишљамо колико само људи тако одустане од својих ствари и више никад и не дође по њих и оне тако седе саме, чамећи и  чекајући, као сирочићи. Барем да можемо да их усвојимо, мада не би било лепо наићи на неку торбу пуну воћа рецимо. Каже да су и видели једну на аеродрому, пуну трулих јабука. Ваљда су њу морали да отворе пре него што се не претвори у ракију. Да не улазим у проблематику ношења воћа у пртљагу. Некоме су јабуке као нама папаја.

Возимо се до нашег смештаја, паркирамо у дворишту и вадимо ствари. Колица су заиста читава, ништа им не фали. Торба исто, ствари су ту. Скоро да смо и заборавили шта смо спаковали. Ко ће сада носити оволико ствари? Више нећу морати да перем веш на руке? Ето, да нису нестале ствари, ја бих можда заборавила како се то ради (ово је јавна претња машини за веш која понекад одбија да слуша). Дакле има ова прича и наравоученије. Али, битно је да не заборавимо да то није крај. Треба вратити торбе истим путем назад до Инстанбула и треба рећи туркињи ”Бир каз конум”. Али до тада, идемо да возимо двоја колица по селу и носимо по две мајице и две хаљине. Зато што нам се може!