Дан 3 – Ми летимо и летимо и летимо…

Дан 3

Данашње буђење је личило на оно у Београду – хладно и мрачно. Дивним чудом успевамо да се спакујемо и утоваримо у кола на време. Од хотела добијамо упаковане сендвиче за доручак. Баш лепо од њих, ако су хтели да нас угуше. Крхали смо и кахтали и хухтали у колима док смо јели пола сувог ‘леба са парчетом сира и парадајза. Једно је сигурно, а то је да нам после тога није било до доручка.

Прелазимо мост и улазимо у Азију. Велком, велком!

Од јуна или јула ове године, у Турској није могуће кешом платити путарину, већ се купују картице са кредитом и оне се скенирају пре улаза и излаза на аутопут. Могуће је купити минимум 50лира кредита и то је и више него довољно за вожњу по околини.
Хвата нас мала гужва на аеродрому, шпиц је, 7 сати. Ипак успевамо да стигнемо на време на аеродром, паркирамо се, оставимо све зимске ствари у кола и одемо на чек-ин. Летимо компанијом флај дубаи. Када смо куповали карте, одушевили смо се што имају, такорећи, везане летове. Само сат времена паузе у Дубаиу и одмах настављамо лет за Коломбо. Таман имамо времена да одемо и утоваримо се у други авион. Кажемо то девојци која ради на чек-ину, да не излазимо у Дубаиу, него да нам пошаље торбе директ у Коломбо, она клима главом, каже не може. Ми објашњавамо поново да мора до Коломба јер не излазимо у Дубаи и нећемо моћи да покупимо карте. Transit, bags, yes, Colombo, direct, final destination, no visa…Ништа није помогло. Мора она да напише да торбе иду до Дубаиа, а неко од њихових радника ће отићи доле, сачекати наше торбе и пребацити их мануелно у следећи авион. Смрди нешто ужасно, али не можамо ништа да урадимо поводом тога. Већ смо превише времена изгубили расправљајући се са њом. Улазимо у авион и на срећу схватамо да имамо једно седиште празно између нас. Први лет траје 4:20мин.

Лиам је добар, миран, слуша, не галами, врло је тих, игра се и после неког времена сам заспи. Е па није било тако!
Покушавао је да прескочи седиште, да нам се попне на главе, да ми ишчупа све дредове, да стави цело седиште у уста, да полиже рукохвате, да пљуне храну коју смо покушали да му дамо да једе, да баци играчке. Да је могао да пузи по авиону, били би сви срећни и задовољни, али авај, нисмо му дозволили, безобразни родитељи. После 2:30 сата, успева да дремне (слика изнад). Ми одушевљени,  напунили смо компјутер серијама и филмовима и само смо чекали моменат да убодемо слушке и гледамо. После 15 минута осећамо два велика ока како нас будно гледају и убрзо осећамо и мале прсте који миле по нама. Јово наново: ”буци, буци – пливај, пливај – лети, лети – види ово, види оно, лази буба – звечка – кашица – сисица”…и тако сат времена. Слећемо и свесни смо да имамо јако мало времена. Јуримо на трансит, тамо гужва, становници свих познатих и непознатих земаља Азије чекају исту ствар, да се пребаце на неки други авион. Ипак, ми сада имамо још само 20 минута. Успевамо виком и гурањем да дођемо до радника и кажемо му да каснимо и да нам хитно треба пребацивање пртљага и нови boarding pass. Каже он нама да чекамо у линији за аутобус. Чекамо ми, кад оно вика, препирка, радници се посвађали. Истерали све људе ван ограде који су чекали на проверу торби и ми у чуду стојимо и гледамо. Опет, вучемо их за рукав, показујемо карту – ЗАКАСНИЋЕМО. Гурају нас кроз security и кажу да уђемо у бус. У аутобусу само ми. Улази још једна девојка, али она иде на неко тотално лево место. Седимо ту још 10ак минута, беспомоћни. Када год неког питамо нешто, показују нам на аутобус и кажу ”океј, океј”. Напокон крећемо мислећи да ће аутобус сада ићи од авиона до авиона и избацивати једног по једног путника. Не, стају испред друге зграде и убацују нас на терминал. Још један security, улаз, излаз, изађи опет напоље, уђи у нови аутобус…напокон авион. Улећемо унутра, само су нас и пар људи чекали. Иста ситуација, имамо седиште између празно. После 15ак минута полећемо, и све мислимо да ће Лиам после свега овога бити уморан и да ће спавати.

Е па неће!. Прошетали смо дуж авиона пуно пута, испипкали екран који се налази испред сваког седишта, изгодали шта је могло да се глође, скинули, обукли, пресвукли, чак и певали успаванке.

Не, ништа није вредело. Њему се није спавало. Било је интересантно пратити лет на екрану, али колико је било корисно видети који проценат пута смо прешли, толико је било ужасно гледати сваки час и схватити да још увек нисмо стиги до 50%.

Ипак, успео је да заспи пола сата након полетања, а и пола сата пре слетања. По 15 минута, наравно. Како је само диван када спава 😀

Напкон, дошао је и тај моменат. Слећемо у Шри Ланку. Ланко, Ланко, земљо обећана. Толико смо те дуго чекали. Пасошку контролу пролазимо брзо, 2 минута нам је требало укупно, ваљда су нас запамтили до сад па знају да нећемо правити проблеме , а ни гужве није било.

Причамо, смејемо се, а свесни смо обоје, отроје да нас сад чека тренутак истине.

Двадесетак минута касније, само смо ми остали испред покретне траке. Тренутак истине је дошао, торбе нећемо добити.

Тета из флај Дубаиа, долази да нам саопшти тужну истину. Проверава где се торбе налазе. Прво каже у Истанбулу, после се исправља и каже у Дубаи. Све једно нам је. Ствари немамо, а ни колица. На срећу, па Лиамову торбу увек носимо са нама. На несрећу, не носимо исти број као Лиам. На срећу, возач нас је и даље чекао, на несрећу, тек сада постајемо свесни да ћемо сутра морати да купујемо ствари како не би остали у фармерицама и зимским мајицама.

Помирени са судбином, седамо у ауто и крећемо на три сата дуг пут до Хикадуве, места где смо смештени.
Било како било, битно је да смо ми стигли у Шри Ланку. Стигли смо. У Шри Ланку! Добро јутро Шри Ланко, постојбино наша несуђена.