Дан 5 – Дангубе

Претходно вече нам је кум Андре предложио да одемо на екскурзију до неке планине и вулкана и да обиђемо разна места успут и то је на моменат звучало фино док нисмо сазнали да је на планини између 10 и 15 степени и да ћемо морати да вадимо нашу зимску одећу из корпе за прљав веш и да ћемо бити у колима миниму 3 сата на тамо и још толико назад. Иако би јако желели све то да обиђемо и видимо, мислили смо да је рано и да ћемо имати времена касније, када се мало уходамо и зато смо се прећутно успавали, а они прећутно сами отишли у обилазак.

И тако смо ми устали, доручковали, развлачили се, мазили, лежали, дремали и генерално били лењи. У једном моменту смо пробали да се купамо у базену. Обукли Лиаму нове штрафтасте купаћке гаћке, надували шлауф и били убеђени да ће одушевљено да ускочи, јер иначе у Београду обожава све фонтане, покушава да улети у сваку реку, поток, језеро, сипа воду свуд по кући и онда шљапка по њој… Међутим, испред базена се десила невероватна промена, наш спајдермен је постао мали усплахирени лептирић који се закачио ногама и рукама и за тату и за маму и јауче чим га приближимо базену. Одустали смо након пар покушаја и уморни се опет вратили у кревет. Не знам шта нам се данас десило али смо буквално цело преподне преспавали сви заједно у кревету. Да, улепљени.

Кад смо се пробудили пети пут данас, схватили смо да смо гладни и да би могли да одемо негде да једемо. А онда смо схватили да немам локални кеш и одлучили да пратимо ђипиес (али онај велики, за ауто, тако да смо га морали искључивати свако мало како се не би потрошила батерија) који ће нас довести до обале јер тамо ”сигурно има мењачнице”. И тако смо ми ходали, шетали, ходали и онда опет мало шетали.

Пуно лепих кућа има и не знамо да ли је тако само у овом делу острва или иначе. Велике, лепе, сређене виле и изгледа као да локални у њима живе. На сваком кораку неке чудне грађевине које изгледају као нека света места и неки чудни штапови испред сваке куће који се надвијају над пут украшени  неким сувим цветовима.

Заиста смо свашта лепо видели, свима се јавили, ожеднели, огладнели, а нигде мењачнице. Након сатипо хода, излазимо на главни пут који је ту, баш одмах поред већег града, али авај, тај велики пут је уствари као аутопут по коме се не може ходати. Никако. Сели смо испред неке продавнице, скупили једва неку сићу за малу флашицу воде тек да не дехидрирамо и не знамо шта ћемо. Шаљемо куму поруку да дође по нас, али он не може да укуца координате како треба и убеђује нас да смо по његовом телефону у сред мора. Покушали смо да платимо картицом у продавници, међутим момци не знају како се користи апарат па упорно отказују укуцавање пин кода. Неки бели човек је покушао да нам помогне тако што је хтео да позове такси, али није знао број телефона, па је убрзо отишао. Очајни, на аутопуту, седимо и не знамо шта ћемо и где ћемо. На крају одлучујемо да кренемо… негде, али видимо полицијску станицу и од њих тражимо помоћ да нам позову такси. Такси брзо долази, одвози нас до мењачнице, ту излазимо и улазимо у први ресторан који смо видели, а то је пицахат. Наручили смо толико ствари и јели као прасићи из Лиамовог цртаног филма. Сви културни око нас, а ми наручујемо и наручујемо и једемо и једемо. На крају смо морали пола да спакујемо јер су нам очи биле гладније од стомака.

Кад смо се довољно најели, узимамо такси и долазимо кући да пакујемо децу у кревет и то је то за данас. Скроз досадно, слажем се. Али смо се барем наспавали као људи и спремни смо сутра да идемо у лов на нову кућу у коју се селимо у петак, када кум Андре оде.

Иначе, међу нама, почињем да сумњам да ово острво уопште има излаз на море. Сигурно је нека теорија завере у питању, али сви путеви на Балију очито воде у Рим, а не на обалу. Гугл мапс лаже! Џипиес лаже. Да ли је неко икада видео море на Балију осим на фотографијама? Тако сам и мислила, убеђена сам да је све то монтажа! Завера!