Дан 2 – Живот у облацима

Дан 2, 3..

Не знам који је дан, не знам који је датум, која временска зона нити колико је времена прошло од кад смо последњи пут били негде, на земљи. Него, да почнемо од јутра у Истанбулу.

Лиам, наш неснузљиви дечко је устао око 9, што је било једнако добитку на лотоу обзиром да некад уме да се пробуди и у 6. Брзо смо се попели на последњи спрат хотела како би доручковали и уживали у погледу. Уживали смо и у једном и у другом, брзо се спаковали и кренули у шопинг. Имали смо само пар сати да нађемо неку посебну врсту екстерног хард диска и још неке џиџабиџе.

На првом месту није било харда, па смо отишли на друго место. На том другом га исто није било, па су нас послали на треће. На трећем су рекли да је на четвртом, али смо тада схватили да нам се лет приближио и да нећемо стићи све да обиђемо, те смо се директ запутили ка аеродрому – у сред шпица.

Тај шпиц је имао позитивне стране јер смо могли да уживамо у Истанбулу, боље речено, да будемо део његовог хаоса. Истанбул представља идеалан спој транционалног и модерног, лепог и кич, уређеног и хаотичног, европског и азијског. Где год се шетали, возили, велика је вероватноћа да ћемо налетети на нешто тотално неочекивано, магично, бити део непоновљивог и необјашњивог момента којег на жалост није могуће ни овековечити визуелно. Остаје само у нашим мислима и служи томе да нас повремено подсети како би било лепо посетити поново тај магичан град. Звучи смешно, али се заиста радујемо повратку и останку у Истанбулу.

Прошле године, када смо ишли у ШЛ, ауто смо оставили на аеродрому Сабиха са азијске стране. Ове године смо исто то планирали да урадимо, само на аеродрому са европске стране – Ататурк. Видели смо на нету да месец дана паркинга кошта око 100јура и то је било  океј, ако узмемо у обзир цену таксија од, до, са пртљагом, децом, јурњаву… Ушли смо на паркинг, питали где да се паркирамо, ушли ходом у назад на обележено место, спаковали све ранчеве, колица и децу и кренули да платимо. Међутим, на шалтеру нам турски службеник каже ужасну ствар – није могуће оставити ауто са страним регистрацијама месец дана. Шта, како, зашто? Добар човек поред нам је превео шта је чика иза шалтера рекао и све је водило ка томе да паркирање на дуже време није могуће за аутомобиле који немају турску регистрацију. Да ли сте знали да Турци слабо причају енглески језик? Е па сада знате. Они толико кубуре са енглеским да на крају конверзације обе стране излазе исфрустриране. Још сат времена до лета, морамо предати пртљаг што пре, а управо сазнајемо да не можемо да оставимо ауто. Заправо, можемо, али да платимо паркинг по дану. Да, баш тако…АУУУУУУУ. Било би око 350јура. Шта је то, сића. Стојимо непомични и неми, чују нам се откуцаји срца и мозак како ради убрзано. Да ли би могли да оставимо можда кључ негде у wc-у и замолимо другара из Истанбула да дође да узме ауто? Немамо времена да га препаркирамо па да се вратимо. Колико кошта одлагање лета… Не вреди размишљати сада о томе. Предајемо пртљаг, пролазимо пасошку контролу и без речи се договарамо да о овоме не размишљамо док се не вратимо. Наћићемо већ неки начин – гас и јуриш преко рампе 😀 (можда неко зна некога ко ради на ататурк аеродрому? Частићемо га 100јура :D).

Него, да наставимо даље :). Улазимо у авион и спремамо се за лет од 3,5 сата. Заправо, пилот се спема, ми само седимо и чекамо да полетимо. Мала беба сиса, каки, прди, спава, смеје се, а велика беба гледа мало цртаће, мало скаче по тати, мало чупа мами дредове (имали смо два седишта један иза другог), мало клопа, па онда опет у круг.

У Истанбулу смо купили ону таблицу пиши-бриши како би цртали са Лиамом, а онда смо добили две исте такве таблице у авиону. Таман да дамо некој деци на Балију.

Лет изненађујуће брзо пролази, слећемо у Доху где имамо два сата паузу. Мало смо се прошетали, протегли ноге и за час је дошло време да се укрцамо у нови авион.

А он велики, огроман, са три реда седишта. Надали смо се да нас нису поново сместили да седимо један иза другог, али се испоставља да имамо најбоља седишта у авиону – средњи ред, сва три седишта, места за ноге и поврх свега корпу за бебца да може лепо да спава. За сада најбоља конфигурација могућа.

И то није све. Стјуардеса пружа Лиаму сунђер Боб торбицу са бојицама, играчкама, папирићима, књижицом, а ја њега питам ”Јаооо, шта је то?”. У том моменту се окреће та иса стјуардеса и каже ”Па то су играчке” на течном српскохрватском :D. Не само да смо смештени као цареви него су нам обезбедили и девојку која прича наш језик. Qatar airways постаје Qatar always за нас :). Убрзо после тога сви тонемо у сан и будимо се 6 сати касније.

У међувремену су нас само једном пробудили да се вежемо и то је све. Лет је протекао боље него што смо могли и да замислимо.

Иако смо се спремили са лет са 6ГБ цртаћа, није нам било потребно јер смо имали на оним екранчићима испре све што је потребно – и цртаће и игрице и кратке филмиће. Још сат времена вожње и стижемо у Сингапур.

Ту смо се мало прошетали и пронашли тобоган за Лиама и опет се укрцали у нову авион.

Ту већ губимо појам и о времену и о данима. Да ли је дан, ноћ, када смо, колико смо спавали… Али оно што је интересантно је то да смо насмејани, мало штрокави и црвени, али расположени. Након Сингапура се укцавамо у исти онај авион од малопре и… ја сам већ изгубила редослед свих укрцавања и авиона. Последњи лет: Сингапур – Денпасар (Бали).Траје тричава 3 сата. Шта је то за нас после целог дана у авиону, пих.

Сви радимо оно што и до тад, цртаћи, клопа, тоалет, цртаћи, цртање, клопа, вода, вода. Следећемо (следеће слетање), чекамо пртљаг и стрепимо. Да ли ће нам стићи колица? Да ли ћемо добити све ранчеве? Имамо укупно 10 комада пртљага, укључујући колица. Било би заиста дивно, али тако и бива. Добијамо све, пакујемо се, излазимо и чекамо кума Андреа који долази колима по нас. Он се сместио у вилу  дан пре нас и инсистирао да нас он доведе од аеродрома до куће. Ваздух је влажан, тешко дишемо, али нам је осећај јако познат и радујемо се што смо на мору и што смо поново у азији и што почиње једна нова авантура.

Вила је заиста премашила сва очекивања. Огромна је, предивно уређена, са високим сламнатим кровом, базеном у башти… Нисмо све још ни стигли да обиђемо, прво смо бубице окупали и сместили да спавају. Најбитније нам је да се што лакше навикнемо на нову временску зону како не би виленели ноћу. За сада све тече одлично, а ја вам шаљем топле поздраве из мог новог офиса :).