Dobila sam mail i pitanje da li želim da pišem o našem iskustvu korišćenja Pufies Trusted Trends jednokratnih pelena.
Prvo sam pomislila “super, neću morati da kupujem novo pakovanje ove nedelje”.
Onda mi je bilo bezveze jer ja i dalje preferiram platnene iako korisim i jednokratne.
A onda sam pokušala sebe negde da svrstam.
Ja se zdravo hranim, provodim puno vremena u prirodi i u dugim šetnjama, puno spavam, pijem dosta vode, ne buljim u telefon, ograničeno koristim internet na računaru, nikad ne vičem na decu, koristim isključivo platnene pelene i organsku kozmetiku, kuvam svaki dan, budim se nasmejana i volim ceo svet.
I ništa od toga nije istina. Ali nije ni potpuna neistina.
Ja sam u sredini, između. Na konstantnoj klackalici između jednog i drugog. Između prirode i modernog. Između zdravog i instant. Između prijatnog i praktičnog. Između mogu i želim.
I zato, da, pošaljite nam vaše Pufies pelene. Da ih isprobamo i istestiramo, pošteno.
Probali smo ih, koristili nedelju dana i zaključili da jako dobro zadržavaju ono što treba da zadrže, da zaista dobro kamufliraju smrad (ili se to kaže miris) te nekad i ne mogu da primetim broj 2 na vreme što može čak biti i problem, da će se fešn mamama, kojima je izgled bitan, najviše dopasti jer su posebno dizajnirane sa raznim lepim motivima (da viri šareno ispod haljinice).
Ono što bih ja volela da ih zamolim jeste da razmisle o horizontalnim štraftama. Te bi mi se više slagale uz majicu. I imidž. I ceo život.
Bilo je to 2010. godine. Mesec jun, ptičice cvrkuću, sunce gviri kroz spuštene roletne, lišće šušti na povetarcu, naizgled jedan običan dan.
Tog dana sam ja postala mama. A nisam se tako osećala. Pitala sam se da li je mogao to biti neki drugi dan, kada sam možda spremnija, odlučnija, kada sam zrela da to zaista postanem.
Doneli su ga posle par sati. Prvi put sam videla to malo lice. U glavi sam imala filmske scene gde se moje oči pretvaraju u srca, a moj glas za oktavu viši počinje da govori nežne reči koje nikada ranije nije rekao. To je slika koja je meni predstavljana kao normalna, kao očekivana.
Nije se to desilo. Gledala sam u maleno biće i nije mi bilo poznato. Nisam videla nikoga koga znam, koga već poznajem. To je bio neko potpuno nov. Neko ko je meni dat da ga čuvam, hranim i kroz ceo život pratim. Nisam znala šta da mu kažem. Možda jedno “zdravo”? Možda “gde si do sad”? “Kako si”? “Kako je tebi bilo na porođaju?”
Imala sam osećaj da su sve majke veće od mene. Nisam umela da izgovorim to “mama”. Nisam umela da razgovaram sa njim. Gledali smo se netremice. Proučavali i istraživali crte lica. Učila sam da ga mazim, učila sam da ga dodirujem i prihvatam kao svog. Bila sam mlada, neiskusna, nespremna. A rekli su “znaćeš sve, to samo dođe”.
Snašla sam se, o da. Nisam dozvolila da taj neprirodan osećaj preovlada mojim telom. Svesno sam se trudila da prihvatim trenutno stanje i da mu se prilagodim. Ali sam osećala da nisam dovoljno dorasla. Da nisam dovoljno mama. Da je trebalo sve drugačije da izgleda.
Shvatila sam ubrzo da je nošenje ono što nama prija. Ono što nam odgovara. Da smo bliski, da se dodirujemo, da nasloni glavu na moje grudi i da sluša otkucaje mog srca. Tako smo najbolje razgovarali. Tako sam mu sve govorila. Moje srce mu je šaputalo da ga volim.
Sa drugo dvoje dece je bilo drugačije. Svaki sledeći put sam bila iskusnija, izverziranija, naučena, pripremljena, spremna. Svaki sledeći put sam šaputala, mazila, tepala, gugutala. Ali sa prvim nisam. Nisam umela.
Roditeljstvo je jedna velika odluka. Najveća oduka koju ćemo doneti. Jer posle te odluke nikad nećemo biti isti.
I sve odluke nakon toga će nam vremenom postajati sve beznačajnije, iako će nam u tom momentu zadavati glavobolje.
Da li smo mu nekad dali gotovu kašicu umesto domaćeg blendanog miksa, da li smo ga nekad previše utoplili ili pak razgolitili, da li smo nekada pustili da gleda crtani ceo dan, da ostane budan do ponoći, da tokom sunčanog dana ostane kući i igra igricu, da pojede palačinku za večeru, da bude u pidžami ceo dan, da ne sredi igračke, da ne bude uvek raspoložen i da pokaže kako se zaista oseća u svakom momentu.
Uvek prvo biram prirodu. Biram dojenje, biram drvo, biram pamuk, biram bambus, travu, zemlju, pesak, sveže, vetar, vodu, poljubac kao lek.
Ali biram i moderno. Biram da dam lek protiv temperature, da kupim flašu vode, da naručim gotovu hranu, da uključim mašinu za pranje posuđa, da koristim jednokratne pelene, Pufies ili neke treće, da upalim crtani, da jedem avokado u zemlju u kojoj ne raste, da koristim kompjuter, internet, mobilni telefon, automobil, avion…
Biram da budem nesavršena, da grešim, da sam umorna, da kažem “ne mogu”, da žurim, da nemam vremena, da ne stižem, da ne znam, da ne umem, da stanem, da imam mane. Biram da ne me grize savest. Biram da prihvatim sebe, da prihvatim vreme u kome živimo, da prihvatim da sam na klackalici i da prihvatim da moj put nije krajnost. Da je moj put sredina, miks, mešavina svega.
Biram da decu poštujem, da ih bezuslovno volim, da im posvetim pažnju, da ih saslušam, da ih podržim, da ih pridržim, da ih zadržim, da ih utešim, da ih zagrlim, da sam dosledna, da ih pustim da padnu, da sami ustanu, da se popnu, da veruju sebi i prihvate sebe. Biram da uradim najbolje što mogu i da se nadam da će oni to znati i osećati. Biram sebe, biram njih, biram nas. Biram naš put.
