Дан 5
Били смо јако изненађени када смо се пробудили и погледали на сат – 12:20. Да нисмо погрешили зону? Испоставља се да нисмо. Надокадили смо сво оно неспавање у авионима и после. И пре него што смо се Лиам и ја извукли из кревета, Влада је био код рецепције, са слушалицом у руци и упорно звао аеродром. Они се упорни нису јављали. Како паметнији попушта, Влада је после пола сата одустао и отишао по доручак док смо ми шетали по дворишту.
Наше двориште у Хикадуви
Интересантно како је Лиам атракција где год да кренемо. Претпостављам да је тако и са другом децом, али ми то не знамо јер до сада нисмо имали деце (ако се неко питао). И притом примећујемо како су сви пријатнији, љубазнији, како не покушавају да нам продају нешто за више пара него што је реално (бугаре не рачунамо), како се труде да нам изађу у сусрет, да нам помогну – једном речју: окружено смо дивним људима, свет као што би требао да буде. И сви би волели да држе Лиама, да га носе, да му причају, да му гугућу.
