Дан 9

Освануо је још један дан, створен за плажу, али и за вожњу до Коломба. Договор је пао да у 9 другари дођу до нас и крену са Владом до Коломба (после настављају даље), а ја крећем да њима и идем до других другара који су смештени у Амбалангоди (10ак километара од Хикадуве, ка Коломбу). Стижемо у Амбалангоду и наравно не знамо где другари живе. Иначе су изнајмили кућу за 100еур месечно, три собе, купатило, кухиња, двориште. Покушавамо од локалних да сазнамо где су ”четворо белаца”, али безуспешно. Амбалангода није баш туристичко место, па нису навикли на комуникацију са туристима, поготово на енглеском. Мада стоји и то да су мало зли. Још од првог доласка у Амбалангоду 2006, када смо имали лоше искуство са њеним грађанима, имамо утисак као да је цео град уклет. Да, да, звучи смешно, бабске приче, али  једном нам је чак и пукла гума на мотору одмах после табле ”Амбалангода”. Плус је то град маски, неких ђаволих, лоших маски. Није ни чудо.

Дан 7

Договор је пао у 9:20 на железничкој станици. Идемо сви заједно у Гол/Гале, они да обилазе град, ми у шопинг. Телефон сам ставила поред кревета и водила рачуна да не закаснимо. Када сам први пут погледала на телефон у току ноћи, било је 3:40. Чудно ми је било како заправо и није ноћ напољу, али обзиром да смо заспали око 3, нисам много размиљала о томе већ само наставила да спавам, задовољна што имамо још пуно сати спавања. Следеће буђење се десило око 7 и некако сам се чудно осећала наспавано. Као да нисам спавала само 4 сата. Ах та клима Шри Ланке, заиста лечи. У том моменту примећујем да се и Влада и Лиам мешкоље и обрадујем се како ћемо сви устати на време и стићи чак и да се мирно спакујемо. Није нам дуго требало да закључимо да на телефону није била зона добро подешена. Тачно је 11:30, ако се потрудимо стићићемо, али само на доручак.

Дан 6

Јутрос смо успели напокон да доручкујемо у хотелу, што значи да смо колико-толико устали у нормално време. То опет не значи да смо легли у нормално време јер је Лиам и даље у другој временској зони. Успе да се успава око поноћи и то једва. Доручак је био стандардан и за промену не љут. Прво воће (тог дана папаја), а онда јаја. Лиам је успео мало да лизне папају и није лоше одреаговао на њу – барем у том тренутку. У току доручка нам стиже порука од другара Ервина који је овде већ 6 месеци да су он и екипа на плажи. Пакујемо се и крећемо пут пијаног мајмуна (drunken monkey заиста).

Хикадува плажа

Први сусрет са делом екипе

Поздрављамо се са другарима, наздрављамо у име Иванине сестре и сестрића који је баш дошао на свет.

Живео сестрић

Ћаскамо, Лиам дрема, уживамо у сунцу.

Дан 5

Били смо јако изненађени када смо се пробудили и погледали на сат – 12:20. Да нисмо погрешили зону? Испоставља се да нисмо. Надокадили смо сво оно неспавање у авионима и после. И пре него што смо се Лиам и ја извукли из кревета, Влада је био код рецепције, са слушалицом у руци и упорно звао аеродром. Они се упорни нису јављали. Како паметнији попушта, Влада је после пола сата одустао и отишао по доручак док смо ми шетали по дворишту.

Наше двориште у Хикадуви

Интересантно како је Лиам атракција где год да кренемо. Претпостављам да је тако и са другом децом, али ми то не знамо јер до сада нисмо имали деце (ако се неко питао). И притом примећујемо како су сви пријатнији, љубазнији, како не покушавају да нам продају нешто за више пара него што је реално (бугаре не рачунамо), како се труде да нам изађу у сусрет, да нам помогну – једном речју: окружено смо дивним људима, свет као што би требао да буде. И сви би волели да држе Лиама, да га носе, да му причају, да му гугућу.

Лиам је спреман за први сусрет са океаном

Још мање од 4 сата до поласка. Купаћи и пасоши су спаковани. Остало ће се само спаковати 🙂 Први лет до крајње дестинације нам полеће у уторак преподне. До тада, идемо да диванимо, шишамо, пијемо салеп, једемо бурек, тулумбе, баклаве и фиш кебап. Адиос!