Liam

Дан 14

Tamara is a female given name in various languages. In Arabic, Georgian, Hebrew, Russian and other Slavic languages, Italian,Armenian and other European languages, Tamara is derived from the Biblical name “Tamar“, meaning palm tree. The name also occurs in Sanskrit meaning spice. In Telugu, Tamil and Malayalam, Tamara refers to the lotus flower.

Са дочеком смо завршили око 2, када смо се поздравили са свима и кренули 90 километара назад ка смештају у Тангале. Влада је јуначки издржао 2.5 сата вожње док смо Лиам и ја дремали. Стигли смо око 5 и наставили да спавамо. Да је све било идеално, спавали би до 11, 12 и онда би се одморни пробудили, али како је Лиам преспавао скоро цело вече, био је будан већ у 7 и скакао по нама, тапшући својим рукицама по нашим ногама, челу и рукама. Убрзо смо се спаковали и изашли у шетњу како би барем Влада могао да се одмори. Фоткали смо идиличне пејзаже мора и палми, песка и зеленила.

Дан 13

Пробудили смо се рано како би стигли све да обиђемо пре него што стигнемо до Хикадуве. Прву паузу смо правили у најјужнијој тачки Шри Ланке, место Дондра у коме се налази највећи светионик у земљи.

Путоказ

Међу палмама

Киша или сунце, ми смо спремни

Платили неку сићу и кренули степеницама на горе. Висок је 56 метара и има 220 степеница. Степенице смо бројали и заиста их има толико, а за метре морамо веровати локалном ”водичу” који за мало да се џаба пењао. Имао је среће, а и ми, да се после на врх попео средњовечни пар, па није стигао нас да смара за бакшиш који вероватно не би добио. Ем смо платили да се пењемо, ем и њему да платимо што се пење. Барем да има где да води, овако смо успели и без њега 🙂 Што је доста-доста је. А и на википедији пише 46 метара, тако да ко зна заправо колико је светионих висок. Мени делује баш некако…високо… као 10 ракета тобогана из паркића.

Дан 11

Најлепши део јутра је Лиамов млечни доручак у лежаљко-љуљашци.

Доручак

Обома нам се свиђа љуљање, притом он ручка и увек заспи у мом наручју.

Дремка

Уживанција

Кад год одемо негде, увек правимо планове да окачимо у стану једну лежаљко-љуљашку, али никад не буде слична атмосфера да нас мотивише да планове реализујемо – кући нема звука таласа, није тако топло, а и немамо овакву терасу.

А ни овакав поглед

Мада видећемо, можда овог пута заиста нешто и урадимо, кад се већ Лиаму свиђа да борави у њој, а и кад смо пре 2 године довукли једну лепу лежаљко-љуљашку (је л имамо ми једну реч за ово или морам да настављам да пишем лежаљко-љуљашка?) из Шри Ланке која сада чами у мраку, у орману и никако да изађе из њега. После дремке, одлазимо у шетњу и у повратку се договарамо са кумовима да би било фино да клопамо негде.

Дан 10

Велики момци су устали пре девојака и малог момка и отишли комбијем да траже нови смештај. Док су они били одсутни, ми смо били у ресторану, доручковали. Покушавала сам да обуздам Лиама једном руком, а другом да му погодим уста, а поред нас је седела мама из Норвешке са својом десетомесечном девојчицом којој јој је тек један зуб изникао и која је мирно седела у својој платненој седељци, отварала уста и сама њупала хлеб намазан паштетом. Почела је тек да пузи и мирно гледала у своју маму уз испуштање умиљатих бебећих звукова, док је наш харамбаша покушавао да се измигољи из мојих руку, да устане, да ми поједе нос, ишчупа трпавице, гребе младеж, испита сваку етикету на одећи, поједе раме, стоји на столу, пузи по поду, стоји на столици, пузи по столу, брбоће са храном у устима и узише тако да звучи као је покварени робот или да вуче цевчицом последњу кап из дугачке стаклене чаше. Надам се да је то само зато што је дечко. Да је девојчица из норвешке дечко, сигурно би се исто тако понашала. Је л тако? Јесте? Па да, претпоставила сам.

Дан 9

Освануо је још један дан, створен за плажу, али и за вожњу до Коломба. Договор је пао да у 9 другари дођу до нас и крену са Владом до Коломба (после настављају даље), а ја крећем да њима и идем до других другара који су смештени у Амбалангоди (10ак километара од Хикадуве, ка Коломбу). Стижемо у Амбалангоду и наравно не знамо где другари живе. Иначе су изнајмили кућу за 100еур месечно, три собе, купатило, кухиња, двориште. Покушавамо од локалних да сазнамо где су ”четворо белаца”, али безуспешно. Амбалангода није баш туристичко место, па нису навикли на комуникацију са туристима, поготово на енглеском. Мада стоји и то да су мало зли. Још од првог доласка у Амбалангоду 2006, када смо имали лоше искуство са њеним грађанима, имамо утисак као да је цео град уклет. Да, да, звучи смешно, бабске приче, али  једном нам је чак и пукла гума на мотору одмах после табле ”Амбалангода”. Плус је то град маски, неких ђаволих, лоших маски. Није ни чудо.

Дан 7

Договор је пао у 9:20 на железничкој станици. Идемо сви заједно у Гол/Гале, они да обилазе град, ми у шопинг. Телефон сам ставила поред кревета и водила рачуна да не закаснимо. Када сам први пут погледала на телефон у току ноћи, било је 3:40. Чудно ми је било како заправо и није ноћ напољу, али обзиром да смо заспали око 3, нисам много размиљала о томе већ само наставила да спавам, задовољна што имамо још пуно сати спавања. Следеће буђење се десило око 7 и некако сам се чудно осећала наспавано. Као да нисам спавала само 4 сата. Ах та клима Шри Ланке, заиста лечи. У том моменту примећујем да се и Влада и Лиам мешкоље и обрадујем се како ћемо сви устати на време и стићи чак и да се мирно спакујемо. Није нам дуго требало да закључимо да на телефону није била зона добро подешена. Тачно је 11:30, ако се потрудимо стићићемо, али само на доручак.

Дан 6

Јутрос смо успели напокон да доручкујемо у хотелу, што значи да смо колико-толико устали у нормално време. То опет не значи да смо легли у нормално време јер је Лиам и даље у другој временској зони. Успе да се успава око поноћи и то једва. Доручак је био стандардан и за промену не љут. Прво воће (тог дана папаја), а онда јаја. Лиам је успео мало да лизне папају и није лоше одреаговао на њу – барем у том тренутку. У току доручка нам стиже порука од другара Ервина који је овде већ 6 месеци да су он и екипа на плажи. Пакујемо се и крећемо пут пијаног мајмуна (drunken monkey заиста).

Хикадува плажа

Први сусрет са делом екипе

Поздрављамо се са другарима, наздрављамо у име Иванине сестре и сестрића који је баш дошао на свет.

Живео сестрић

Ћаскамо, Лиам дрема, уживамо у сунцу.

Дан 5

Били смо јако изненађени када смо се пробудили и погледали на сат – 12:20. Да нисмо погрешили зону? Испоставља се да нисмо. Надокадили смо сво оно неспавање у авионима и после. И пре него што смо се Лиам и ја извукли из кревета, Влада је био код рецепције, са слушалицом у руци и упорно звао аеродром. Они се упорни нису јављали. Како паметнији попушта, Влада је после пола сата одустао и отишао по доручак док смо ми шетали по дворишту.

Наше двориште у Хикадуви

Интересантно како је Лиам атракција где год да кренемо. Претпостављам да је тако и са другом децом, али ми то не знамо јер до сада нисмо имали деце (ако се неко питао). И притом примећујемо како су сви пријатнији, љубазнији, како не покушавају да нам продају нешто за више пара него што је реално (бугаре не рачунамо), како се труде да нам изађу у сусрет, да нам помогну – једном речју: окружено смо дивним људима, свет као што би требао да буде. И сви би волели да држе Лиама, да га носе, да му причају, да му гугућу.

Лиам је спреман за први сусрет са океаном

Још мање од 4 сата до поласка. Купаћи и пасоши су спаковани. Остало ће се само спаковати 🙂 Први лет до крајње дестинације нам полеће у уторак преподне. До тада, идемо да диванимо, шишамо, пијемо салеп, једемо бурек, тулумбе, баклаве и фиш кебап. Адиос!