Liam

Данас смо се усудили да одемо и на другу страну плаже.

Сви у тону

Интересантно 🙂

Прво смо клопали у тајландском ресторану поред пута и одлучили да то дефинитивно мора да нам буде нека од следећих дестинација искључиво због клопе. Волим кокос у храни, мњам.

Чорбица од печурака са кокосом

А и храну у кокосу.

Кари у кокосу

А након тога смо пуних стомака ноншалантно прошпартали Хајатом и изашли на плажу. Изгледа велелепно и раскошно, али су цене јако високе. Примера ради, обичан цеђени/блендирани сок од ананаса у обичном ресторанчићу порет пута кошта до 100 динара. У мало бољем на плажи је 200, а у Хајату 500. А ананас је овде смешно јефтин. Беспотребно набуџене цене само да би Парис Хајат била обучена по последњем крику моде. 😀

Плажа код Хајата

Зврк

Морнар Попај са мајицом боје спанаћа

Не знам како то код други људи функционише, али ми редовно негде јуримо, журимо и никада ништа не стигнемо. Тако је некако било и данас, мада јесмо свашта успели да одрадимо. У ствари не стижемо ништа да урадимо зато што постављамо нереалне циљеве и наравно, мислимо да је километар краћи но што јесте, а дан дужи (поготово кад устанемо у 10).

У сваком случају, управо сам рекла кад смо устали и могу да кажем да су нас сироти људи звали да нас питају да ли ћемо да доручкујемо јер је крај доручку био пре 15мин, а онда смо отечени од спавања јурили пржена јаја по тањиру и сипали со на тост као за текилу. Како је било паклено вруће, ја сам се са Еваном вратила кући да наставимо да дремамо, а Влада са Лиамом отишао да пробају да уђу у тај сташни базен. Како су ми касније препричали, прво су се мало прскали, па силазили степеник по степеник и онда је Лиам схватио шта је то и одушевљено прскао седећи на степеници од базена.

Кум Андре је отишао јутрос око 6, а ми наставили још да спавамо до 10, 11. Кад смо се пробудили, брзински се спаковали, поздравили и кренули ка нашој новој кући. Сместили се, отарасили се кола и таман је било време за поподневну дремку коју сам ја искористила да се купам у новом базену. Овде је вода, благо речено, топла. Мислим да је температура напољу нижа него у води, али мени јако прија. Oво место је душу дало за нас родитеље и пензионере, па нема бојазни да је гужва или да је нешто, негде заузето. Базен увек празан, пензионери се прже и читају, тихи су и не праве гужву, лежаљке на плажи празне, пешкира колико волиш. А још и празнини доприноси чињеница да сада, тренутно није сезона, што у преводу значи да је монсунски период, што у преводу значи да је могуће да киша чешће пада, али на срећу још увек није одлучила да се покаже у пуној снази.

Размиљшала сам данас шта бих могла да пишем јер нам је дан био баш леп, миран и тотално неузбудљив, па реко’ да упоредим Шри Ланку са Балијем јер видим да вас то баш интересује :).

Овде смо тек пар дана, те не могу засигурно да тврдим да су ствари које будем набрајала истините, али је то неко моје прво запажање.

Обе су острвске и мале земље, јасно, те у обема земљама некако имате так близак осећај са становништвом, повезаност. Све је мирније, сталоженије и јасније него негде у некој Индији рецимо. Зато су такве дестинације и створене за путовања са децом. Увидели смо да је заиста истина да људи са Балија обожавају децу. Иако смо тек други дан данас били на плажи, оба пута су нам девојке из кафића/ресторана узеле Евана кад је почео да кењка и носиле га, певале му, засмејавале га и играле се са њим, а ми на миру јели (колико је то могуће са Лиамом који покушава да се попне на сто и направи кулу од сланика, биберника, флашице са чили сосом и флашице са водом.

Уместо текста, данас фотографије саме причају причу 🙂

Назире се 🙂

Мој нови омиљени фићка

Аждаха вреба

Блендирани манго

Усплахирено јање се плаши и песка

Ова беба личи на моју

Неко за пићенце?

Враголан

Пази кактусссс

Романт'ka

Драматично

Море и планине

Шта друго него дрво на плажи

Песак и песак и море и песак

Пре спавања

Претходно вече нам је кум Андре предложио да одемо на екскурзију до неке планине и вулкана и да обиђемо разна места успут и то је на моменат звучало фино док нисмо сазнали да је на планини између 10 и 15 степени и да ћемо морати да вадимо нашу зимску одећу из корпе за прљав веш и да ћемо бити у колима миниму 3 сата на тамо и још толико назад. Иако би јако желели све то да обиђемо и видимо, мислили смо да је рано и да ћемо имати времена касније, када се мало уходамо и зато смо се прећутно успавали, а они прећутно сами отишли у обилазак.

Комодо Владо

Пробудили смо се око 9 улепљени и знојави, јер тако је то овде, у Азији :). Влажност чини своје и ако вентилатор или клима не раде, тело покушава да регулише сопствену температуру. Имамо и климу и вентилатор, али би се онда смрзли или доживели шок када изађемо из собе, тако да је улепљено сасвим у реду.

Срећа имамо базен па не морамо да смрдимо

Бућпурућ

Вилу делимо са нашим кумом, кога сам већ споменула раније, и са његовим пријатељем Марком из Сингапура. Чисто информативно, вила има три спаваће собе, њих двојица по једну и ми једну. Наша излази директ на базен. У цену је укључена девојка која долази свако јутро да нам спрема доручак (са нашим намирницама које смо купили у супермаркету) и да очисти, ориба и пребрише све што смо ми запрасили. Свака соба има климу и вентилатор (хм, то сам већ рекла), имамо сраунд систем и гомилу дувдија са филмовима, гомилу цртаћа, чак и столицу за Лиама и креветац за обојицу (иако само Лиам спава у свом кревету).

Дан 2, 3..

Не знам који је дан, не знам који је датум, која временска зона нити колико је времена прошло од кад смо последњи пут били негде, на земљи. Него, да почнемо од јутра у Истанбулу.

Лиам, наш неснузљиви дечко је устао око 9, што је било једнако добитку на лотоу обзиром да некад уме да се пробуди и у 6. Брзо смо се попели на последњи спрат хотела како би доручковали и уживали у погледу. Уживали смо и у једном и у другом, брзо се спаковали и кренули у шопинг. Имали смо само пар сати да нађемо неку посебну врсту екстерног хард диска и још неке џиџабиџе.

Нема везе са хардиском, али суепр изгледа

На првом месту није било харда, па смо отишли на друго место. На том другом га исто није било, па су нас послали на треће. На трећем су рекли да је на четвртом, али смо тада схватили да нам се лет приближио и да нећемо стићи све да обиђемо, те смо се директ запутили ка аеродрому – у сред шпица.

Дан 1 

Како то иначе бива, планирани полазак у 2 је био померен на 3 у моменту када је Влада отишао у поноћ да спава, а онда и за 4 када сам завршила са паковањем и сређивањем у 3. Пекле су очи када је сат звонио у 4:14. Кад Влада није гледао, враћала сам се у кревет под изговором да морам да подојим Евана, али ми мој плани није функционисао до краја. Пробудио ме је када је однео у кола све ранчеве које сам поређала на сред собе, у тишини смо узели свако по једно дете, пресвукли, обукли, однели до кола, у тишни спустили у седишта, преслишали се поново (пасоши – ТУ, паре – ТУ, све остало није битно) и кренули. Било је то између 5 и 6.

Свако нешто ради