Archives

Дан 26

И дошао је и тај дан, наш последњи у Ланки ове сезоне. У складу са нашим неписаним правилима, паковање остављамо за касније, по могућуству за пар минута пре одласка и излазимо на доручак. И то на који други него на слане и слатке ротије. Како им је потребно неко дуже време да све то спреме, момке шаљемо да се сместе и наруче, а Ивана и ја одлазимо да нађемо неког комбџију који би био вољан да нас то вече вози на аеродром за пристојну суму новца. Успут налећемо на другарице Србице које су кренуле истим послом, па се брзо договарамо да идемо сви заједно једним комбијем и преполовимо трошкове. Један возач тражи пуно пара, други је нешто мутан, све прича па се смешка, а трећи одговара, али је отишао до села. Договарамо са другарицама да нам јаве кад нађу добру понуду, а ми одлазимо на ротије. Добијамо специјалитет шопа, авокадо са белим луком и слатку бомбу са чоколадом, кокосом и бананом, преливену медом. Да су имали још неке слатке састојке, натрпали би и њих без трунке гриже савести. Последњи је дан, нек иде живот.

Дан 25

Освануло јутро, неко се будио неко и даље спава.

Like father like son

Комби нас чека испред куће у 8 и ми се брзо пакујемо, улећемо у њега и крећемо у авантуру.
После незаобилазног доручака у Голу у пекари са силним ролницама и погачицама са белим луком, идемо директ у Велигаму како би стигли у 1 на заказани ручак.
Ивану и Оливера остављамо у центру села, а ми настављамо до куће наших другара.

Лиама нам опет отимају, мада је овог пута нервознији па се буни. Кажу да су поставили ручак и показују нам где да се сместимо. Чудимо се јер су само 2 тањира постављена, што значи да сами једемо. Чудно нам је, али чак и не вреди да ишта питамо или објашњавамо – не знамо њихов језик. Седамо мирно и крећемо да једемо док они покушавају да се играју са Лиамом који упорно одбија да сарађује.

Дан 24

Клима у Шри Ланки је топла и влажна. Не превише топла, али доста влажна, поготово у унутрашњем делу острва. Добра страна влажности је та што влажне марамице увек остају влажне, а лоша страна је та што све остало исто постаје или остаје влажно. Поготово мокар веш, који би био кориснији да је сув. Зато одлучујемо да веш однесемо на прање и сушење.

Али пре тога да пробамо Лиамов специјалитет дана – кашицу од бундеве.

Лиам и бундева

Шоп за прање веша смо шацнули који дан пре и видели да цене нису страшне и зато се упућујемо на ту страну. До шопа нам је требало око 15ак минута шетње и таман кад смо стигли испред, схватисмо да нисмо ни Влада, ни ја, ни Лиам понели кесу са прљавим стварима. Ништа, враћамо се назад.

Дан 23

Ближи се дан када су нам заказали ручак у Велигами, па је данас последња шанса да израдимо фотографије од наше претходне посете. Продавница за израђивање се налази у (локалном) центру Хикадуве, а то значи 45мин шетње. Киша не пада, време је лепо, али сунце не сија.

Госпоџа која ми је шила панталоне које изгледају као пиџаме

У фото радњи имамо проблема са пребацивањем фотографија што због нашег минијатурног усб-а, што због њиховог спорог компјутера, па за то време док се фотке копирају, причам са младим дечком који ради тамо. Има 19 година, и даље иде у школу, не планира на факултет јер га то не интересује, а ради као графички дизајнер. Плата му је 7500 рупија, што је скоро 50еур. Најмлађи је радник и јако је задовољан. Услови рада су фантасични, чак и вентилатор имају. Каже да дођемо увече да покупимо фотке.

Дан 22

Цимерићи су од узбуђења са роњења претходног дана, цело данашње јутро преспавали. И ми би вероватно да немамо нашег малог петла будилника који нас уредно свако јутро буди.
Кад смо већ будни, ред је и да нешто корисно радимо. Нисмо користили кухињу колико смо желели па смо у то име отишли на пијацу да купимо намирнице.

На путу до пијаце наилазимо на крајње интересантан знак на коме јасно пише шта је ред чинити.

Јасно написано

Пијаца је удаљена којих 45мин хода, али се напор исплатио када смо видели да смо случајно погодили пијачни дан. Лудило, шаренило, вика, дрека, гужва. Али не довољна да надгласају Лиама. Спава му се, али сваки пут пре него што заспи отплаче своју партију као да жали што мора да пропусти делић атмосфере.

Коме треба цедиљка?

Пијаца у Хикадуви

Дан 21

Освануло је дивно, сунчано јутро, као створено за роњење. Састанак нам је заказан за 9, али пре тога у журби пакујемо Лиама и брзо га одводимо код Милице и Баће који су били дивни и љубазни и пожелели да га причувају пар сати док смо ми на роњењу. Милице и Баћо, једног дана када вама затреба чување вашег младунчета, рачунајте на нас, где год се ми или ви налазили! 🙂

Милица и Баћа

Брзо у тук-тук и правац ронилачки центар. Наш дајв мастер нам даје испробамо одела, пераја, маске, итд.

Пераја за пераја

Основна ствар је имати своју маску, али како ми нисмо ни маштали да ћемо моћи да ронимо, исто тако нисмо ни размишљали о могућности купивине маски.

Најлевља тачка

Дан 19

Освануо је још један сунчан дан и одлучили смо да га проведемо на плажи. То ће заправо бити наш први, прави дан на плажи од доласка у Шри Ланку. Провод на плажи укључује излежавање, купање, сунчање, позирање, спавање, ленствовање и кроћење Лиама.

Лиам суперстар

А пре плаже и пре последњег буђења, негде око 6 ујутру када смо јурили неког комарца-илегалца који нам се увукао испод мреже, видимо поруку на телефону од цимерића где нас питају за број полиције. Уплашено их зовемо да би сазнали да су они тек сада на планини, пешаче ка Адамовом врху, да су 11 сати путовали до планине, од обећаних 4-5 и да ни возач ни туристички водич нису имали појма где треба да их воде па су се пар пута у току ноћу губили и једном морали да се врате више од 100км. Једном речју агонија. Очигледно је да су излазак сунца пропустили, да су сигурно ужасно уморни и нервозни и да их у повратку чека свађа у туристичкој полицији коју су одлучили да посете јер не желе да плате вожњу која није успела.