Дан 25 – Дан пре последњег дана

Неким чудом смо успели брзо да се спакујемо и кренемо док још сунце није јако пржило. Данашњи план нам је био да посетимо храм ”Бесаких” ( http://en.wikipedia.org/wiki/Mother_Temple_of_Besakih ). Налази се на планини Агунг и једно је од најзначајнијих храмова на Балију и Индонезији. Оно што је нама било најинтересантније у причи о храму је чињеница да је остао нетакнут након ерупције вулкана 1963. Кажу да је лава прошла тик поред комплекса храмова којих има 22 и имају степенасти кровић који подсећа на…па, степенице.

Вожња је трајала неко време, представу немам колико, а ми се паркирали и чим смо угасили климатизовани ауто, осетили смо колико је вруће напољу. Нисмо имали избора него смо се запаковали и кренули да се пењемо. Свако је имао по једну бебу на грудима или леђима, осим Немање. Он је био задужен за фотографисање.

Сунце је ненормално пекло, а посебно овде, на планини, када смо ближи њему. И вруће је било. Јако. А посебно са бебама на грудима или леђима.

Имали смо вољу да све лепо, полако видимо, обиђемо, фотографишемо, али смо завршили тако што смо се брзо пењали степеницама и тражили хлад. А онда опет пењања и у нови хлад.

Момци су успели и да фоткају нешто, а ја сам углавном седела у хладу и дојила Евана или га вадила из мараме да се не прегреје. Стигли смо и до врха, одакле су водиле још неке степенице до последњих тих степеничастих кровића.

Ја сам одустала и села у први шопић да попијем који кокосчић, а у истом моменту су дотрчале жене и узеле ми бебу и кренуле да га љуљају, да му певају и покушају да га смире јер се сад већ узнемирио од врућине. Ја више нисам била способна ни за какво гледање нити шетање, само сам желела што пре да одемо у климатизовани ауто. Пријао је хлад и мало смо успели и беба и ја да се освежимо, док су момци обилазили остатак комплекса.

Док сам седела на степеницама те мини продавнице, гледала сам две жене које су у близини радиле, стављале земљу у кофе, стављале их на главе и носиле их степеницама низбрдо.

Кад су се враћале на горе, приметила сам да једна од њих има стомачић. Није ми деловао као да је од дебљине, па сам питала жену која је радила у продавници да ли је девојка са кофом на глави трудна. Одговорила је да јесте и насмејала се. Мени су у том моменту засузиле очи и заболео ме је стомак од неког ужасног осећаја туге, беса и немоћи. Пришла сам јој, питала је у ком је месецу, а она је показала отворену шаку. А кофа са земљом – 25. Смејала се. Остале жене су се исто смејале и добацивале нешто, а онда се и она охрабрила и питала ме за ”money”. Окренула сам шаке на горе, привукла лактове ка себи и рекла да немам ништа код себе, да није торбица код мене и вратила се у хлад поред бебе. Осећала сам се бедно у име свих европских будућих мајки које у моменту када сазнају да су трудне дигну ноге и кукају наредних 9 месеци о томе како им је тешко, а ево је једна трудница која цео дан, по најгорој врућини тегли 25 килограма земље на глави и притом се смеје. Кад су се момци вратили, узела сам нешто пара из новчаника и ставила јој у руку, а она се уљудно захвалила и насмејала. Вероватно би јој то била плата за пар дана, пар недеља, али могу само да се надам да ће их искористити тако што ће се одмарати пар дана. Вероватно јој свака пара значи и вероватно ће радити до дана када заиста неће моћи више да дигне ту кофу и стави је на главу. Емоције су ме савладале и сад већ плачем, што због ње, што због врућине, што због тога што Еван плаче, што пече сунце, што смо уопште дошли у овај храм… Скоро трчећи силазимо степеницама, долазимо до кола и у тишини се возимо. Бебе су заспале чим смо укључили климу, а ми смо се сви смирили после пар километара.

Кад смо изашли на обалу, стали смо само да узмемо мало црног песка који је такав баш од те лаве која се сливала низ вулкан и отишли право да једемо јер смо схватили да је већ доста времена прошло и да смо јако гладни.

Како на овом острву циркулише пуно туриста, а и доста самих туриста овде живи, тако има доста мекдоналдса, пицахатова, кејефсијева и осталих брзих ланаца те смо и ми, као прави туристи ушли у први пицахат на који смо наишли јер смо знали да ће Лиам барем појести те неке њихове чизи фингере. Приметили смо симпатичан постер на зиду ресторана са не тако типичним сценаријом.

Имали смо дебату за ручком шта нам је чинити даље – враћање кући или наставак даље. На крају смо стисли зубе и одлучили да одемо и видимо послењу ствар коју смо планирали, а то је Танах Лот, храм у води (када је плима). Улазили смо на паркинг, а мрак је полако гутао и море и храм и паркинг и нас. Било је доста људи, али су се сви кретали у супротном смеру од нас. Јурнули смо да видимо храм док га није мрак прогутао у потпуности и успели у томе, донекле.

Нисмо улазили, нисмо се пењали, али смо га видели и то нам је било довољно. Стене су дивно мирисале на морску траву, шкољке и све остало што се налази по њима.

Умили смо се неком водом која извире испод стене и која, зачудо, није слана. Мени су залепили неки пиринач на чело, омађијали ме, покушали да извуку неки динар/рупи, али су одустали када су видели да на себи имам само бебу која нема новчаник. Након тога смо отишли кући и легли да спавамо.

Нисам могла да избацим из главе сцену труднице са кофом пуном земље на глави. Мислила сам на њу, покушавала да замислим њен живот. Безуспешно, наравно. Нисам могла ни да претпоставим како изгледа један њен дан, исто као што нисам могла да замислим да неко може да носи 25 кила у петом месецу трудноће трудноће и да се притом смеје. Та сцена је оставила највећи утисак на мене након свих ових 25 дана проведених на Балију. Тако ћете ви увек замислити савршене плаже, палме, луксузни смештај и егзотичне храмове кад помислите на Бали, а ја ћу се сетити једне труднице у пупку острва са кофом на глави.