Дан 1
Како то иначе бива, планирани полазак у 2 је био померен на 3 у моменту када је Влада отишао у поноћ да спава, а онда и за 4 када сам завршила са паковањем и сређивањем у 3. Пекле су очи када је сат звонио у 4:14. Кад Влада није гледао, враћала сам се у кревет под изговором да морам да подојим Евана, али ми мој плани није функционисао до краја. Пробудио ме је када је однео у кола све ранчеве које сам поређала на сред собе, у тишини смо узели свако по једно дете, пресвукли, обукли, однели до кола, у тишни спустили у седишта, преслишали се поново (пасоши – ТУ, паре – ТУ, све остало није битно) и кренули. Било је то између 5 и 6.
Свако нешто ради
По традицији, негде на аутопуту, после наплатне рампе, коментаришемо како нам није баш топло у колима и стављамо часопис испред аута (тамо где су му бркови, између очију). Згодна жемска из прастарог максима нас је грејала до Станбола.
Еван је наставио да спава док је Лиам гледао и упијао призоре кроз прозоре. Појели смо прву туру сендвича и неко је наставио да вози, а неко смо наставили да дремамо. До границе са Бугарском се ништа спектакуларно није дешавало.
Шармира и у покрету
Колико још до Балија?
Аутопут је био проходан, мада смо видели на једном месту камионе, а на другом аутомобиле који су слетели са пута. Брзо смо стигли до границе, прошли је и наставли да се возимо кроз Бугарску. Тек негде после Софије смо одлучили да направимо паузу и прошетамо се око бензинске станице. Лиам је протествовао и није желео да хода по снегу, али се опустио када су кренули да гађају грудвама ауто док сам унутра седела и обувала чизме и престрављено дизала поглед кад грудва удари у стакло. Видели смо и пар великих рода око бензинске пумпе, а и после тога на путу до границе.
Дишемо свеж ваздух поред бензинске пумпе
Кад смо се надисали свежег ваздуха, упаковали смо се поново и наставили даље. Џускали смо у ритму Даб Корпорејшна и спремали се за њихов концерт у априлу. Добили смо утисак да су померили бугарско-турску границу од прошле године јер нам се тај део баш одужио.
Као да нас је иста особа облачила
На граници ништа ново. Питају колико беба, ми кажемо комада два и прођосмо. Чим угледасмо џамију одмах после границе, знали смо да смо на правом месту.
Њено високочанство
Брзо смо стигли и до Истанбула, мало лутали док нисмо нашли хотел, сместили се, окупали, успавали децу и ето мене сада чукам текст ‘место да спавам.
Купачићи - битка за бебе
Али, нећи још задуго.
Читамо се сутра 🙂
Сви прстићи на броју
