Дан 9 – Песак у пеленама

Дан 9

Освануо је још један дан, створен за плажу, али и за вожњу до Коломба. Договор је пао да у 9 другари дођу до нас и крену са Владом до Коломба (после настављају даље), а ја крећем да њима и идем до других другара који су смештени у Амбалангоди (10ак километара од Хикадуве, ка Коломбу). Стижемо у Амбалангоду и наравно не знамо где другари живе. Иначе су изнајмили кућу за 100еур месечно, три собе, купатило, кухиња, двориште. Покушавамо од локалних да сазнамо где су ”четворо белаца”, али безуспешно. Амбалангода није баш туристичко место, па нису навикли на комуникацију са туристима, поготово на енглеском. Мада стоји и то да су мало зли. Још од првог доласка у Амбалангоду 2006, када смо имали лоше искуство са њеним грађанима, имамо утисак као да је цео град уклет. Да, да, звучи смешно, бабске приче, али  једном нам је чак и пукла гума на мотору одмах после табле ”Амбалангода”. Плус је то град маски, неких ђаволих, лоших маски. Није ни чудо.

Елем, комуницирамо смс-ом са другарима и они нам дају упутства како доћи до куће. Како је већ касно, други другари у комбију и возач Влада настављају за Коломбо да не закасне, а ја излазим и крећем ка кући са Лиамом у његовим шриланканским колицима. Чим смо стигли, одмах смо се окренули и упутили ка плажи. Упознали смо и неку локалну цицу за Лиама, његово годиште. Размењују пар гугу-ва, поздрављају се и ми одлазимо.

Прво у локални ресторанчић на клопу где наилазимо на белце којима није јасно како 4 кокакола кошта 100 динара. Заиста јесте збуњујуће, кад погледамо цене у популарним местима које су веће него у Београду.

Плажа на коју одлазимо је лепа, велика, пространа и празна. У Амбалангоди има врло мало хотела и они су углавном празни. Царевић Лиам добија превоз од 4 људске снаге. Не иде брзо, али је ефикасан. 🙂

Смештамо се испод палме и креће истраживање песка. Прво рукице, па ногице, па нос, па пола лица, па цело лице.

Лиам звани ној ужива у осећају песка и његовим трепавицама. Нисам стигла да фоткам цело пешчано лице јер смо отишли да га умијемо, али је изгледао као умочен у презле пре поховања.

Гумене папуче су јако укусне и згодне за жвакање. А онда мењамо терен и пужење наставља на трави. Свиђа му се чупкање траве и јурење мрава.

Другари испробавају канап који виси са палме и након укупно пар сати на плажи, крећемо ка њиховој кући.

Закључујемо да немамо воћа и Ивана, Лиам и ја одлазимо да купимо. Правимо већи круг у потрази за клопом, а притом на пола пута и заборављамо по шта смо кренули. Ивана је девојчица коју сам требала упознати са 5 година. Тада би правиле наруквице ”best friends”, можда носиле оне огрлице са подељеним срцима, машницама или цветићима. Правиле би венчиће од маслачка, а поподне би седеле у дворишту и пиле ваздушни чај из пластичних шољица. Правиле би пиџама парти, имале кућицу на дрвету и обећавале једна другој да ћемо до краја живота остати најбоље другарице и да ћемо живети заједно чим порастемо. Сад смо велике, некоме смо девојка, жена, мама, тетка, сестра и више не користимо израз као што је најбоља другарица. Али да користимо, тако бих Ивану описала. Тако сам се у тренутку осетила. И овом приликом не желим да је питам да се уда за мене, само сам мислила да би било лепо да зна да ми је било пријатно са њом :).

Код продавнице где купујемо банане и папаје, Лиам опет ускаче у друге руке, овог пута тук-тук возача.

Тук-тук је магично возило Шри Ланке, а име је, претпостављам,  добило по звуку сирене. Локални га зову троточкаш што самим тим и казује колико има точкова и може да повезе и до 6 особа, али не оних које ми познајемо него ових, домаћих. Кад смо стигли кући, шаљемо Влади координате и он са кумовима које је покупио на аеродрому долази по нас после пар сати вожње. Већ је мрак, а ми планирамо да идемо у место удаљено 90км од Амбалангоде. Звучи као кратка деоница, али путовање траје минимум 3.5 сата. Место у које идемо се зове Тангале јужније од Амбалангоде и Хикадуве, а хотел смо нашли преко интернета. Фотографије на сајту су изгледале савршено, широка плажа, лежаљке, клима, топла вода. Очекујемо рај на земљи и унапред се радујем како ћемо напокон моћи да се одморимо. Да мало седимо на плажи и само дишемо и гледамо у море, за промену. Мрак је и слабо се виде знаци. Џипиес каже да смо близу места Тангале и ми гледамо са десне стране пута где се налази и море, да угледамо таблу за наш смештај.

Пролазимо поред табле са именом места које смо резервисали, али са леве стране пута. Враћамо се у рикверц, наилазимо на велику капију, отвара нам лик и каже да, то је то место, има нашу резервацију. Потајно се надамо да ћемо унутра наићи на неки мост или подземни пролаз који ипак спаја хотел са морем, али на жалост наилазимо на разочарење – између хотела и плаже нас само раздваја једини, главни пут поред кога током целог дана и ноћи пролазе камиони, аутобуси и тако на даље са градацијом до пешака.

Соба је просечна и има троја врата од којих су једна улазно-излазна, друга закључана а трећа воде до ходника из кога се иде у тоалет. Теоретски није дељено купатило јер нема других соба у близини, али практично не можемо голи да изађемо из купатила јер је ходник отворен и види се са приземља. Од вајрлеса нема ни цртице у соби, а поглед на море је фиктиван. И у мраку се види да се море не види. Но касно је, уморни смо и једино што смо могли да урадимо је само да легнемо и у моменту заспимо. Чак и Лиам је брзо заспао, а зубић му је напокон изникао. Још једна епизода у коме ништа не иде по плану, у којој крај не може да буде срећан, али сва срећа па срећан крај не пише интересантне приче 🙂