Kad je ceo dan aktivan.
Kad otkriva svet.
Kad uči da stoji.
Kad mu rastu zubi.
Kad se ukaki osam puta.
Kad se prevrne i udari glavom o pod.
Kad pokuša ponovo.
Kad se prevrne ponovo.
Kad ustane opet.
Kad ne može da spava.
Kad hoće da spava.
Kad pokušavam da ga uspavam.
Kad to traje pola sata, sat, dva, tri…
Kad plačem jer mi treba odmor.
Kad plače jer mu treba odmor.
Kad plačem jer “ništa ne stižem”.
Kad plače jer ne ume da se prepusti snu.
Kad napokon zaspi.
Kad napokon sednem.
Kad diše uravnoteženo i sisa u snu.
Kad sva tenzija iscuri na pod.
Kad osluškujem tišinu.
Kad presaberem misli i sebe.
I shvatim da je sada i ovde jedino mesto na kom bih želela da budem.
