Дан 4
У Хикадуву смо, по слободној процени, стигли негде око 5 ујутру и још увек је био мрак. На брзака смо се сместили и планирали да одспавамо туру до доручка макар, ако не и дуже. Опрали смо зубе (прстима и водом, јер нам је несесер остао у торби), ставили Лиама између нас и легли да спавамо. Пожели лаку ноћ свима и затворили очи. Сви ми, осим Лиама. Био је миран 2 минута, а онда је кренуо да планинари по нама, да нас тапше по ногама, стомаку, рукама, образима, да нам чупа косу, браду, трепавице (ко шта има)… Да се баца, да кењка, да кука, да плаче… Прво смо покушавали из кревета да га смиримо. Онда смо се шетали по соби, онда смо дубили на глави. На крају смо сви у дуету плакали. Дует, зато што смо се само Лиам и ја чули. Влада је у себи плакао 😀
После сат, два, успели смо да заспимо. Толико смо били уморни да нисмо имали појма колико смо дуго спавали. Мислим да смо успели да склопимо пола сата, али нам је и то значило после толико сати неспавања. Крвавих очију и црних подочњака одлучисмо да је време за шетњу, пошто боравак у соби никога није чинио срећним.
Шетња Хикадувом
Хикадува (Hikkaduwa) се налази у југозападном делу Шри Ланке. Једно је од популарних туристичких места. Плажом су поређани многобројни хотели,гест хауси (guest house – јефтин смештај, собе стандардне, са купатилом), ресторанчићи, кафићи. Иза реда тих кућица, налази се главни пут, Galle road (чита се ти Гол и Гале, како се коме свиди) који се протеже од Коломба до Гола. То је фактички главни пут у Шри Ланки. И камиони и аутобуси и аутомобили и тук-тукови и мотори и бицикли и пешаци – сви се туда крећу. Дуж пута са обе стране су разни ресторанчићи са брзом и спором клопом, а и многи хотели и гест хоуси. Добра страна овог места је што постоји велики избор места где се може јести, поготово оних нискобуџетних где једу локални. Лоша страна је та што се увек чују камиони и аутобуси који пролазе путем.
Баја мали и велики нинџа
Наш смештај смо нашли преко интернета и то је био један од ретких слободних у том термину. Смештај јесте поред мора, на плажи, са терасом коју буквално запљускују таласи, али смо схватили да нам не одговара тек када смо стигли. Ем што су се чули јаки таласи који су тог дана посебно били велики, ем су се чула сва могућа возила, гости који су улазили и излазили из соба, ем нам није одговарало што нема топлу воду и што читав распоред некако није како треба, а и било је катастрофално вруће у соби.
Са лева на десно - море, песак, ред хотела, ред продавница, пут, ред продавница, ред хотела, џунгла
Одлучили смо да погледамо неки други смештај, али преко пута тог Galle road-а. Да буде окренут копну и да има двориште са зеленилом који чини да све буде мало хладније. Нашли смо из првог покушавај баш такав какав смо хтели, још смо плус добили и климу и фрижидер и топлу воду… једном речју луксуз. То није оно на шта смо ми навикли, али смо имали неки осећај да нам неће бити проблем да се навикнемо. Између шетње и тражења хотела, сели смо и да поједемо први брзи оброк на Ланки – роти. То је њихова палачинка са којом они праве разноразне ђаконије – ролнице, троуглиће, сецкану са поврћем, склопљену са филом унутра… Ми смо узели филовану и склопљену и док смо то јели, Лиам је напкон заспао. Сачекали смо да одрема његових 15 минута и после настави шетњу али плажом.
Плажа
Напокон песак
Сукња је иначе марама коју сам до јуче користила као шал.
Убрзо смо дошли до оног првог смештаја на плажи, обавестили их да ћемо се селити и отишли у собу да пробамо Лиама да нахранимо. Како смо били одушевљени што је почео лепо да једе у Турској, тако смо били, у најмању руку, изненађени када је почео како да пљује ту исту храну. Мало изговара брррр, а оно све излази напоље. У једном моменту је и мама рекао, али сам сигурна да је то било у неком ужасном контексту – ”бррр, ужасна,бррр, мама, бррр, храна, бррр, мрзим, бррр, мама, бррр…”. Лиам успева да заспи, а са њим и његов тата, а ја трком излазим на терасу да макар погледам море. То је та клима и то море у које сам се заљубила и први пут када сам угледала. То су ти мириси у ваздуху који ми пријају, та испарења. Па чак и ти звуци тих хорор аутобуса некако данас много лепше звуче. Иначе, ти аутобуси су заиста прича за себе. Ем су јако високи, ем су изузетно бучни, ем имају сирену која пробија бубне опне, ем јуре као луди, претичу где могу и не могу. Очекивао би човек Брус Вилиса као возача, а у реалности су то најминијатурнији шри ланкани, угавном умотани у њихов саронг (као дуга сукња) који једва дохватају папучице.
Први смештај
Успевамо сви да напунимо батерије, неко спавањем, неко гледањем. Пакујемо се и селимо се у наш нови смештај. Купамо Лиама, облачимо га за спавања, лежимо на нашем кревету и схватамо како смо сви мирнији и задовољнији. Лиам није више нервозан, каже Влада: ”Сигурно су му сметале неке подземне воде испод претходног смештаја”. Климамо главом сви. Да, да…поземне воде…да! Шта год да му је сметало, сада је прошло. Шта год да му је сметало, сада је нестало . Шта год да му је сметало сада је… изникло?! Како смо само глупи. Колико ће времена проћи док ми научимо основне ствари око беба? Битно је да смо ми мислили да Лиам има инсомнију. Зато му се не спава. Онда смо мислили да је у праху који помешамо са водом за прављење кашице, измрвљен екстази, или додат спид. Онда нам је пало на памет да је jet lagged, али смо се сетили да би симптоми били обрнути, спавао би без престанка. На крају смо мислили да је прошверцовао неки ред бул из авиона. И тек сада смо схватили да је Лиам је добио трећи зуб. То је једна од оних ствари које пре путовања спомињете у најгорем могућем сценарију. ”Замисли да крене зуб да му расте у авиону”.
Изникла је горња лева двојка или тројка. За сада има само два доња кеца тако да му је ово први зуб из горње вилице. А гел за мазање десни је у торби која је ко зна где.
Стављамо Лиама да спава, а ми излазимо у двориште да поједемо наш први, мирни, домаћи оброк – коту роти.
Коту роти
Колико смо само маштали о њему. То је онај малопре поменут роти, само сецкан на плочи неким ножевима који личе на нож са бурек уз карактеристичан тапа-тапа-тапа звук, помешан са поврћем и/или рибом. Порција се добија у новинском папиру. Заборавила сам да је овде сва клопа љута и да је потребно посебно нагласити да не стављају ништа црвено и зелено. Ја ћу преживети данас, а видећемо како ће се Лиаму сутра допасти љуто :). Влада наравно ужива. Требао је овај дан да прође, да се вратимо сви у нормалу, да се смиримо и да почнемо да уживамо. Успели смо да одгледамо и пар епизода серије коју смо понели и напокон лежемо да спавамо и спавамо и спавамо и спавамо…
