Šoljica čaja i čašica razgovora

Ne znam kako je sve počelo i ne znam koliko dugo traje, ali znam da se sve jako brzo desilo i da sam ih zavolela preko noći, a tada ih još nisam ni poznavala.

Njih je tri. Sve su jako kreativne, lepe, pametne, interesantne, inspirišuće i zabavne. Čitajući njihove tekstove, recepte i ideje i gledajući njihove fotke, ulazila sam u neki čudan svet – svet mašte i lepih stvari. Bilo mi je sve jako čudno i novo. Moje omiljene boje su crna i šarena. Ne volim pastelno, ne volim ukrase, ne volim šoljice i čajnike. Nisam preterano romantična, ne vodim previše računa o detaljima u kući, imam najobičnije, jednobojne, dosadne tanjire, najveće moguće šoljetine i najčešće serviram ručak u činijama. Kad se desi da slučajno dobijem cveće, stavljam ga u teglu jer vaz(n)u nemam. Oblačim se na štrafte i imam instant frizuru.

A one? One uživaju u ritualu ispijanja čajeva, obožavaju da pričaju o šoljicama i čajnicima, vode računa o detaljima i sitnicama (jer sitnice život znače) i čine ovaj virtuelni svet lepšim.

Upoznajte Lalicu, Ivu i Iv.

Ivine ogrlice često krase moj vrat, takoreći svakodnevno. Prvu sam naručila početkom ove godine, a za njom su sledile druga i treća. Mislim da je red da proširi svoj asortiman i počne da radi odeću jer mi ponestaje inspirativnih komada :D.

Mali Iv piše o lepom. Sve što ona postavi je stvarno divno i sa ukusom napravljeno. Čovek samo da lista, skroluje i uživa. Ona je grafički dizajner i jako je umiljata i nežna duša. Ako posle čitanja njenih tekstova i gledanja fotografija ne odete u kuhinju i ne napravite sebi najveći, najukusniji i najkremastiji late ili šejk, proverite da niste (ro)bot.

Hleb i lale, Nevenin sajt, postoji samo da bi od njega ogladneli i poželeli da odete na put oko sveta ili za početak u kuhinju i napravili neko jelo kome ne znate ni ime da izgovorite. Eto, ničemu drugom. Lalica na predivan način, uz priču, deli recepte i izaziva vas da probate neke nove kombinacije, da istražite nove ukuse ili se pak usudite i otvorite onaj bakin kuvar i napravite, recimo, štrudlu sa makom.

Mislim da je jasno koliko su sve one moćne i predivne pojedinačno, a onda sam jednog dana na instagramu videla da su se sastale. Pa mojoj sreći nikad kraja, iako ih ne poznajem. Čak ne znam ni kako im je pravo ime i prezime. Znam ih samo po blogovima i nadimcima.

Sećam se da sam svoje oduševljenje pokušavala da podelim sa društvom “znaš one devojke… e pa udružile su snage i druže se… zaista se druže, u pravom životu”. I onda sam čitala njihove pojedinačne blogove o tom sastanku njihovom i oduševljavala se. To je kao da se sretnu svi tvoji omiljeni pevači ili glumci i naprave zajednički projekat.

A onda je Lalica najavila da će u Novom Sadu biti neki festival organske hrane i da će i ona biti tamo. Igrom slučaja se desilo da smo i mi tog dana išli u Novi Sad i eto idealne prilike da je napokon upoznam i uživo izrazim svoje divljenje. No tog je dana Marfi bio zadužen za vremenske uslove i kako smo izašli iz automobila, tako je kiša odlučila da nas pozdravi. Iznenadili smo se kada smo shvatili da u gepeku imamo kišobran i hrabro, skakutajući po baricama krenuli ka porti. Međutim, tamo su tezge bile prazne. Nigde nikoga… Osim… čekaj. Da nisu to njene mačkaste naočare? Tako i bi. Samo ona i njena drugarica/kuma pored nje. Priđoh, bez upoznavanja krenusmo da čavrljamo, kao da se znamo već stohiljada godina. Na tri-četiri sad ispričasmo svoje zgode i nezgode, stajasmo tamo 10 minuta, bez daha čavrljasmo, rekosmo ćao, okrenusmo se i nastavismo život dalje. Kao da se ništa nije ni desilo, kao da su se slučajno srele dve komšinice koje su se baš juče videle na pijaci i razmenile koju o novom kontigentu blitve.

A onda, kada je kiša prestala i kada se nebo razvedrilo, razbistrile su se i moje misli i tek tada shvatih šta mi je Lalica rekla – one su na njihovom druženju mene spomenule. Zapravo je Mali Iv rekla kako bih se ja baš lepo uklopila sa njima i da misli da bi se lepo sve četiri družile! JA? Zar stvarno ja? Sa vama divnicama? Mojoj sreći nikad kraja. Čim sam došla kući, pisala sam Iv i mic po mic, dogovorismo se mi da se vidimo što pre. Kad, kako? Za par nedelja, kada Lalica sa Mezze magazinom gostuje u Mikser housu, na festivalu hrane.  Dolazi i Iva, bićemo zajedno, sve četiri, po prvi put.

Bila je subota popodne. Odlazim po Ivu na stanicu. Kasnim koji minut, ali me ona strpljivo čeka na uglu. Vozimo se ka dajneru i ćaskamo kao da smo se juče videle. Videla sam pre toga možda dve fotografije na kojima je ona, ali sam je apsolutno tako zamišljala. Identičnu. Kaže da je mene zamišljala krupniju i stariju. I dobro je što je tako, a ne odbrnuto :).

Mali Iv nam se ubrzo pridružuje i zajedno skakućemo sa teme na temu, klopamo, pijemo šejk i kujemo planove za kasnije. Neni poklanjamo slobodno veče, a mi se dogovaramo za Pictionary kod nas. I tako i bi.

Par sati kasnije, društvo nas u dnevnoj sobi čeka da igramo Pictionary, a nas tri sedimo na krevetu u spavaćoj i upravo ulazimo u vremeplov koji će nas vratiti u osnovnu školu, kad smo bile devojčice i kad smo popunjavale leksikone, pričale o školi, simpatijama, garderobi i životu oko nas. Smejemo se i ne možemo da verujemo šta nam se dešava. Odakle mi tu, kako se sve ovo desilo i da li ćemo ikada uspeti sve teme za razgovor da iscrpimo? Sve je tako lepo i spontano. I u tom momentu shvatam koliko mi je nedostajalo baš to i baš one. Koliko mi prijaju i koliko bih volela da taj trenutak na krevetu u spavaćoj sobi potraje.

I tako se sve desilo. Ostalo je istorija. Ubrzo nakon tog našeg prvog offline druženja, dobijamo poziv od Iv da joj se pridružimo na čajanci za Elle magazin. Hej, Elle.

Nisam ga nikad kupovala, čak i nisam (baš puno) luda za čajevima, ali prilika za druženje sa njima se ne propušta. I bilo je sjajno to popodne gde sam upoznala još dve divne, kreativne devojke, Slavu Mićić koja nas je fotkala i Jelenu Karakaš koja je to druženje pretočila u reči.

Šoljice su zveckale, čaj je mirisao, čuo se smeh i sve smo blistale. A to popodne je prethodilo večeri kada smo Iva i ja sedele na vrhu grada, u zgradi Bigza, na Periskopu i jedna drugoj davale podršku – ona meni jer je trebalo da izađem ispred par desetina ljudi, stanem ispred mikrofona i ispričam svoju priču pre projekcije filma koji će tada biti (skoro pa) premijerno prikazan u javnosti, a ja njoj jer je ona imala veću tremu od mene, zbog mene.

Juče smo osvanule na stranicama Elle magazina i time je ovekovečeno i zaokruženo to hladno popodne u prijatnom ambijentu, sa divnim devojkama i toplim čajem.

A sada me izvinite, moram da se pridružim mami i sestri, upravo smo iz komode izvadile mamine najlepše šoljice i postavljamo čaj. Živeli.