Дан 6
Јутрос смо успели напокон да доручкујемо у хотелу, што значи да смо колико-толико устали у нормално време. То опет не значи да смо легли у нормално време јер је Лиам и даље у другој временској зони. Успе да се успава око поноћи и то једва. Доручак је био стандардан и за промену не љут. Прво воће (тог дана папаја), а онда јаја. Лиам је успео мало да лизне папају и није лоше одреаговао на њу – барем у том тренутку. У току доручка нам стиже порука од другара Ервина који је овде већ 6 месеци да су он и екипа на плажи. Пакујемо се и крећемо пут пијаног мајмуна (drunken monkey заиста).
Поздрављамо се са другарима, наздрављамо у име Иванине сестре и сестрића који је баш дошао на свет.
Ћаскамо, Лиам дрема, уживамо у сунцу.
Не бих умела најбоље да пренесем боравак на плажи. Лиам опет успева да се нађе у рукама лепих девојака, а ми користимо прилику да се бућнемо. Моја марама аутоматски данас постаје и купаћи.
Осећај улетања у воду, укуса слане воде, плутање дредова по површини и роњење испод таласа не могу речима да опишем. Мораћете сами да замислите, па како коме буде ишло :). Неописива срећа нас обузима, скачемо као деца, вриштимо, радујемо се – на трен све делује идилично. Напокон смо на мору, због тога смо, измеђ осталог и дошли. Заборављамо на торбе, пртљаг, непроспаване ноћи. Слана вода чини чуда.
Остатак дана проводимо са друштвом, што на плажи, што на клопи, што на скајпу касније те вечери.
Пре купања Лиама, одлазим да позовем аеродром у нади да ће ми се јавити. И заиста, јављају се после првог звона. Одушвљена дајем све информације и чекам одговор да су торбе стигле. Међутим, женица на линији ми каже чудну неку ствар. Каже ми да не зна где су наше торбе. Не зна?!?!? Како не зна? Па где могу бити? У Истанбули или Дубаиу. Зар нису рекли да су у Дубаиу? Како их сада нема? Да позовем сутра? Не, у недељу? Сутра је божић? А наше ствари? Добро, да, она само ради на аеродрому. Не можемо да дођемо себи, прво ћутимо, па причамо. Влада је претходног дана радио ону ствар коју не треба радити када је неко болестан – претраживати интернет о тој болести. Е тако је он претраживао форуме о изгубљеном пртљагу и прочитао свакакве случајеве. Наравно, једино се сећа оних када су ствари нестале и никада нису нађене. Ах наша колица, ах наше ствари.Да ли то значи да их никада нећемо добити?
Који сат касније успевам да закључим зашто је дошло до свега тога. Па они су у Турској мислили да је Лиам у ствари Петар Пан и да треба пртљаг да нам пошаљу у земљу Недођију. И пртљаг нам и јесте тамо! Neverland, али буквално – never…land!
А спавање и и Лиам – нова епизода.
Таман легне, заспи, ја се окренем, а он се ухватио за ивицу кревета и стоји. И тако пар пута. Следеће што сам очекивала је да га пронађем на плафону . Успева да заспи око 3 – једва.
Ако неко свраћа до недођије, да ли би био љубазан да каже нашим стварима да се врате? Реците да смо им опростили и да их нећемо никада запоставити више (чак ни када дође зима). Носићемо купаћи и док се туширамо, мазаћемо креме за сунчање у децембру, а колица више нећемо да претрпавамо стварима. Разумемо, Лиам је довољан, парадајз је већ превише. Само се вратитееееее већ једноооооом…
hihi hvala vam! 🙂
super nam je bilo, a sada sve pozitivne misli usmeravamo ka vasem prtljagu, da se sto pre pojavi!