“Bebac je odlučio da se rodi, izgleda. Čujemo se kad ustaneš…”.
I tom porukom je počeo moj dan. Osvanula je sreda, 17. jul 2013. godine.
Par sati kasnije, bila sam u Novom Sadu. Srce mi je lupalo kao ludo. Išla sam da fotografišem porođaj.
Danijela i ja smo se upoznale na obuci za dule. Kažu da se slični ljudi privlače i ja verujem u to. Nismo imale puno vremena za ćaskanje, ali mi je brzo postala jako draga. Možda je presudan momenat bila i vežba u kojoj smo se nas dve gledale u oči i imale zadatak da slušamo jedna drugu o razlozima zbog kojih želimo da postanemo dule. Ja se ne sećam koji je moj tada bio razlog, ali se sećam da sam iz njenih očiju čitala mirnoću, staloženost, razumevanje, ljubav i sigurnost.
Šta je dula, najbolje je opisala naša drugarica, dula Nataša u njenom tekstu o pratilji porodilje otvorenog srca.
“Dula pruža nemedicinsku podršku i informacije roditeljima tokom trudnoće, porođaja i nakon rođenja bebe. Ona je ženina pratilja na porođaju koja nudi neprestanu emotivnu podršku i fizičku pomoć ženi koja rađa i timu koji prisustvuje porođaju. Obučeni je profesionalac. Veruje da je porođaj prirodan proces, u sposobnost žene da rađa i njene instinkte. Razume potrebe porodilje i čini da se ona oseća uvaženom, zbrinutom i sigurnom, i pruža joj utehu i ohrabrenje u izazovnim trenucima. Poznaje tehnike za opuštanje i ublažavanje porođajnih senzacija kao što su disanje, masaža, kretanje i zauzimanje posebnih položaja.”
Nas dve smo delile strast ka prirodnom porođaju, porođaju kod kuće, porođaju uz prisustvo supruga i po želji, ostalih dragih ljudi, uz nežnu i tihu muziku, sa slobodom kretanja i zauzimanja položaja koji trudnici u datom momentu odgovara. Jedina razlika je bila u tome što sam se ja dva puta porađala u apsolutno suprotnim uslovima i opet doživela lep porođaj, a ona bila u 6. mesecu trudnoće i planirala da sve o čemu smo maštale i ostvari.
Divila sam joj se. Verovala je u sebe, svoje telo i moć rađanja. Želela je da svom detetu pruži najprijatniji dolazak na svet.
Neposredno pre obuke sam otkrila fotografije porođaja. A onda i filmove. Teško je opisati osećaj nakon gledanja. Te emocije, ti pogledi, ta snaga i moć žene da rodi, prvo upoznavanje majke sa detetom, otac koji gleda u svoju ženu očima punim poštovanja i ljubavi. One prave, iskrene, životne emocije, ovekovečene.
Maštala sam o tim fotografijama. Želela sve to da doživim i zabeležim. A onda i dobila priliku kada me je Danijela pitala da budem sa njima na porođaju.
Dan je bilo lep. Pozvonila sam i prvo me je pozdravio lavež njihove keruše Nuške, a odmah potom i Ivanov pozdrav. Četiri žene, koje će narednih sati raditi kao tim, sedele su u dnevnoj sobi i neobavezno ćaskale. Danijelina mama Radica, sestra Aleksandra, babica Divna i Danijela koja je sedela na lopti, smejala se, pričala i pravila pauzu kada je kontrakcija prekine.
Ivan je bio uz Danijelu, masirao joj leđa, ljubio, mazio i pružao ljubav. Nisam mnogo čekala da izvadim fotoaparat. Atmosfera je bila inspirativna i želela sam da svaki momenat zabeležim. Babica me je uveravala da ne žurim i da se neće stvari tako brzo odvijati, ali sam ja bila opčinjena njima i trudeći se da budem neprimetna i nenametljiva, šunjala se po stanu i lovila kadrove.
U pozadini je svirala tiha, nežna muzika koju je Ivan komponovao za Danijelu. Čuli su se veseli ženski glasovi iz dnevne sobe, Danijelino i Ivanovo blago ispuštanje zvuka “mmmmm” u toku njene kontrakcije i okidanje mog fotoaparata.
Pretpostavljala sam da to njima ne smeta, da oni nisu svesni mog prisustva i okruženja i da su usredsređeni jedno na drugo i njihovu bebu, ali sam pokušavala da se utišam u potpunosti i snimala kratke kadrove iz kojih sam posle želela da isečem fotografiju. Tada nisam bila svesna šta će se od toga stvoriti.
Kako je izgledao ostatak tog dana, šta smo svi doživeli tada i koliko je to veliko iskustvo i uspomena svima nama za ceo život, ostavljam vam da pogledate sami.
Isključite muziku, odvojite za sebe 6:26 minuta, uključite fullscreen i utonite u njihov svet – rađanja porodice.
[…] « Rađanje porodice […]