Imam tog komšiju koji i leti i zimi sa sinom prodaje knjige na ulici. Polovne, nove, pocepane, išvrljane, podvučene, očuvane, uprljane, dečje, davno zaboravljene, sveže izdate. Posle dvadesete kupljene knjige su me upamtili i tepaju mi kako sam im miljenica. Stariji komšija mi daje veći popust i uvek komenatariše kako sigurno dolazim zbog njegovog sina, a sin uvek pokušava da izvuče koji dinar više i proda po ceni većoj od tatine.
Kad smo se doselili pre godinu dana, imala sam ritual šetnje sa Evanom. Obučem ga, ušuškam u kolica, nasečem kruške i jabuke i idemo u istraživanje Zemuna. Ali prva stanica nam je klupica pored koje oni prodaju knjige.
U tom periodu smo napravili našu omiljenu policu za knjige. Iako smo imali već dosta knjiga, uvek je bilo mesta za još, te je ovo bila savršena prilika i za popunjavanje police i za istraživanje nekih novih autora.
Knjige i Zara u džungli
U početku sam kupovala samo poznate autore. Bilo je dosta Mome Kapora, Danila Kiša, a onda i Stivena Kinga. Njega sam čitala na glas u kolima dok smo satima i danima putovali po Evropi krajem avgusta.
Jednom prilikom sam naletela i na Gradimira Stojkovića. Osnovnu školu sam provela čitajući Hajduka bezbroj puta i spavajući na jastuku ispod koga sam čuvala “Sve moje gluposti”.
Onda sam naletela na hrvatska izdanja Kišona, pa rečnike francusko-srpskog, rusko-srpskog i špansko-srpskog. Bilo je tu i nekih knjiga za mame, igre sa decom, ali su one završila u nekoj kutiji za igranje jer sa apsulutno nisam slagala sa napisanim.
Skoro da sam totalno zaboravila miris nove knjige jer sam zaista uživala u neizvesnosti koju svaka knjiga koju nasumično kupim donese. Došla sam do stadijuma da kupujem sve, šta god mi padne ruku i šta god zvuči interesantno.
Tako sam jednom prilikom naletela na knjigu “Malterego” izvesnog Marka Šelića. Hajde da podržim domaće autore, pomislila sam, iako ih zapravo nikako nisam podržavala tom kupovinom polovne knjige od 100 ili 200 dinara.
Knjigu sam počela da čitam tek nakon što sam završila neke započete. Bila je izuzetno pitka i brzo su se nizale pročitane stranice. Nije nešto što bih ja izabrala, ali kad sam je počela, red je i da je završim. Tada mi je i sestra bila u gostima, a njoj se knjiga dojmila pa smo je na smenu čitale. I sećam se jednog jutra, kada su momci otišli u vrtić i na posao, ležala sam u krevetu i listala. Stigla do 165 strane.
Kukulele
Kukulele? Duo? In the pines? Stvarno! Protrljala sam oči i pročitala ponovo.
Samo par meseci (ili možda godina dana) pre čitanja, naši dragi prijatelji su okačili tu pesmu na youtube. Sebastian koji je fasciniran ukulele(t)om i koji je u međuvremenu postao vlasnik jednog električnog(!), dva elektroaktustična i jednog bendžoleleta i Irena divnog glasa (i stasa) su napokon odlučili da nam pokažu šta umeju.
Svi koji ih poznajemo smo, naravno, bili jako ponosni na njih. Osim što nam se dopala obrada, nadali smo se da je to tek početak njihovog stvaranja.
A koliko sam ja bila ponosna na njih kada sam videla sa su spomenuti u knjizi, najbolje kazuje ovaj post. Možda nije big deal, kako kažu englezi, ali sam ja bila oduševljena. Hajde to što sam slučajno naletela na knjigu, hajde što nisam imala pojma da dotični Marko zapravo muzičar Marčelo, nego se u knjizi pojavljuju i oni. A na youtubu imaju svega 250 pogleda te pesme. I baš jedan od njih je odlučio da ih pomene. I to u knjizi. Heeeej! Nije mala stvar.
Svima sam pričala o tome i pokazivala tu famoznu 165 stranu. Knjiga je stajala na polici i bila tu kao podsetnik da su mi drugari u njoj.
A onda je došao ovogodišnji sajam. Šetala sam se sa mamom, igrala zmij’ce kroz gužvu i štandove. Jurila sam jednu posebnu knjigu za decu koju mi je jedna mama otela ispred nosa. Bila sam jako tužna jer sam čula da su prestali da je izdaju. I tako razočarana pišem status na facebooku kako bih pitala drugare za pomoć i u isto vreme šetam za mamom. Dobile smo zadatak od sestre da nađemo štand Veselog četvrtka i kupimo neki strip. Stižemo do jednog, čujem mamu kako se raspituje, ja gledam u telefon. I kad sam sve završila, podižem pogled, kad preko put mene sedi Marčelo. Otvaram knjigu koja se nalazi tu ispred njega i sa srećom i žarom u očima mu objašanjavam celu situaciju detaljno. “I tako sam ja… i onda sam videla… i to su MOJI drugari… i ja sam oduševljena… i.. i.” On je takođe iznenađen i zajedno konstatujemo dve stvari:
– Svet je zaista mali
– Neke stvari se ne dešavaju slučajno.
Marčelo
Kukulele, pozdravio vas Marčelo!
