Кокођинђуве
Пре него што сам почела да пишем блог, или како ја више волим да га зовем “ризницу текстова на интернету”, била сам веома скептична и питала се чему све то. Ако ми је до писања, могу да пишем дневник, а ако ми је до јавности, онда свакако нећу писати о себи него се бавити неким општим темама (мада нисам новинар). Кога још занима шта ми радимо, где путујемо и шта размишљамо?
Онда сам схватила да постоје барем 2 особе (ћао мама, ћао тата) које ће сигурно читати блог и то је била довољна мотивација да почнем са куцањем.
Иако смо путовали и пре него што смо одлучили да имамо децу, то је тада било прилично непримећено, лично и тихо јер није било facebooka, нису људи на тај начин били повезани и дељење фотографија и линкова је било компликованије. Једино место на ком смо се ми путници и љубитељи путовања окупљали су били сајтови и форуми посвећени истраживању других земаља.
A jедина сигурна ствар у вези наших путовања је била датум одласка, датум повратка и разгледнице које шаљемо најближима из сваке земље коју посетимо до крајње дестинације.
Када смо добили прво дете, променила се сутуација. Сви су желели да знају како смо путовали, а како се сналазимо, где ћемо одсести, како изгледа плажа, да ли се беба купала, а шта једемо, а са ким се дружимо, а какво је време, какво ће бити сутра, а прекосутра? И тако је почело ово дигитално записивање наших догодовштина и занимљивих (лепих и ружних) момената.
Хвата крокодила
Временом сам схватила да људи воле да читају оно што ми пишемо, да се поистовећују са нама, проживљавају све те лепе и изазовне моменте из текстова, саосећају се (када нам, рецимо, изгубе пртљаг негде у Дубаиу) и уживају у фотографијама. То ми је и била мотивација да наставим да пишем, али сам негде знала да ће то највише значити мени, нама и момцима кад порасту и буду у могућности да прочитају где су све били, шта су радили као бебе и виде маму и тату “кад су били млади”. И заиста нисам погрешила, барем што се тиче овог првог. Једном годишње прочитам све путописе од почетка до краја и неретко се смејем и плачем у исто време. Па ја се половине ствари не сећам! Да нема тог блога и фотографија, заувек би их заборавила.
Зато бих вас овом приликом мотивисала да размислите о записивању својих лепих и изазовних тренутака. Можда је напорно, можда немате времена, можда би радије нешто друго радили, али је то све тако небитно наспрам онога што ћете доживети поново читајући и проживљавајући те догађаје, посебно са путовања. Не мора то да буде блог. Може, за почетак, да буде и обична свеска. Или телефон. Пишите, пишите и пишите. За себе, а тек онда за друге.
А ако одлучите да то буде јавно и будете радити то искрено и из љубави, увек ћете имати публику јер, шта је лепше од читања истините животне приче главног лика који живи ту негде, близу вас и кога ћете једном приликом срести на улици, јавити му се и поздравити га јер имате осећај као да га познајете већ 100 година.
Главни актери наше приче
Нама ћете моћи да махнете 22.2.2013. (лако се памти 😉 ) у Београду, на путничком дружењу које смо назвали Путоспектива (време и место ћемо објавити накнадно Путоспектива број један), када будемо са осталим путо/фото ентузијастама причали о нашим искуствима са путовања. Биће ту Њујорка, Чернобиља, Танзаније и наше догодовштине заглављивања колима у блату у сред Масаи Мари. Видимо се и пишите! 🙂
П.С. Ово гадно и хладно време је одлична прилика за још једно понављање градива :). Авантура Шри Ланка и авантура Бали. Која вам се дестинација више допада? 🙂
