Дан 26
И дошао је и тај дан, наш последњи у Ланки ове сезоне. У складу са нашим неписаним правилима, паковање остављамо за касније, по могућуству за пар минута пре одласка и излазимо на доручак. И то на који други него на слане и слатке ротије. Како им је потребно неко дуже време да све то спреме, момке шаљемо да се сместе и наруче, а Ивана и ја одлазимо да нађемо неког комбџију који би био вољан да нас то вече вози на аеродром за пристојну суму новца. Успут налећемо на другарице Србице које су кренуле истим послом, па се брзо договарамо да идемо сви заједно једним комбијем и преполовимо трошкове. Један возач тражи пуно пара, други је нешто мутан, све прича па се смешка, а трећи одговара, али је отишао до села. Договарамо са другарицама да нам јаве кад нађу добру понуду, а ми одлазимо на ротије. Добијамо специјалитет шопа, авокадо са белим луком и слатку бомбу са чоколадом, кокосом и бананом, преливену медом. Да су имали још неке слатке састојке, натрпали би и њих без трунке гриже савести. Последњи је дан, нек иде живот.
Да нам живи, живи, живи рад
Након обилног доручка и чаја, крећемо у потрагу са фотокопир апаратом. У мањем граду смо видели да копија а4 папира кошта 3 рупија, а у првој радњи где раде копирање у овом туристичком месту нам траже 30. Излазимо негодујући и вртећи главом и идемо даље, упорни да нађемо неког поштеног локалца који ће нам дати да копирамо по локалној цени. Прелазимо километре и миље, пешачимо данима, али се цена све више повећава. На крају налазимо за 10 рупија и одлучујемо ту да копирамо и завршимо ствар. Не бих да спомињем да је разлика у цени можда 20 динара, инат је инат. Барем смо успут купили пивце да наздравимо од муке.
Мука жива
Како смо потрошил скоро пола дана на пешаћење и копирање, одлучујемо брзо да одемо до плаже, на брзака се бућнемо, поздравимо са другарима који остају и одемо на експресно паковање кући.
Oke
Већ је касно, купача нема, постаје хладније, али то не спречава најхрабрије да се последњи пут брчну. Залазак сунца је апсолутно бајковит. Колико то може бити диван поздрав, толико нам је теже што морамо да одемо и напустимо тај рај.
Најхрабрији
Може ли лепше?
Топли поздрави
Време откуцава, девојке су се већ спаковале, долазе комбијем да нас покупе за ста времена, а ми штрокави од шетње, у купаћим костимима, далеко од куће где су нам све ствари разбацане по читавој гајби.
Јуримо и журимо, покушавамо да се спакујемо док Лиам негодује. Ниво стреса је пропорционалан незадовољству што одлазимо. Да ствари буду још занимљивије, нестаје струја. По мрклом мраку јуримо ствари по кући, јуримо Лиама који покушава да отпузи чим не обраћамо пажу на њега, а да ствари буду још горе, чујемо комби испред који нас чека. Дошли су пола сата раније и сад су ту само да нам загорчају већ горко паковање. Пакујемо и наш зелени лавор и нашу мрежу против комараца. И пар палми, које кило песка, четвртину сунца и галон мора. Поздрављамо се са цимерићима, обећавамо да се видимо у Србистану чим се врате са путешествија по Индији, седамо у комби и тешко уздишемо, гледамо кроз прозор и не проговарамо ни једну реч. Љути смо, бесни смо, не иде нам се, а дошло је време. Брзо пролазе сати, стижемо на аеродром испред кога је ужасна гужва. Наша половина комбија ликује и радује се гужви у нади да ћемо закаснити на авион, а њих три се нервирају и ужасавају при помисли да ће морати да остану још који дан. Но ипак, што на радост, што на жалост, стижемо на ред и улазимо на аеродром, поздрављамо се са другарицама и одлазимо да предамо пртљаг. Предострожности ради, пакујемо колица у фолију, предајемо пасоше и шапућемо магичне речи док гледамо како колица путују на покретној траци. Још само да преживимо 4 + 4 сата у авиону без нових зуба и са колицима на турском аеродрому. Зар превише тражимо?
