Дан 26 – Повратак дружине

Знали смо да ће доћи и тај, последњи дан и нисмо знали да ли да му се радујемо или да тугујемо.

Како све остављамо за последњи моменат, договарамо се са власником смештаја када возач долази по нас, пакујемо половину ствари, експресно радимо куповину сувенира и одлазимо на ручак у наш стандардни ресторан где једемо ону рибу у пиву. Таман смо сели, наручили храну, почиње олуја. Лети песак, лете ствари, киша пада као да је неко сипа из кофе. У последењем моменту успевамо да се сакријемо од кише и ручамо наш последњи оброк на Балију. Нисмо баш расположени. Ближи нам се тренутак истине, а ми не причамо о томе. Не знамо какав ће нам бити пут назад и не радујемо му се баш. Када смо долазили, било је једноставније. Нисмо знали шта нас очекује и радовали смо се непознатом (авиону, острву, обали, палми…). Сад тачно знамо и колико траје пут и шта нас све чека и мало нам је фрка.

Ручак стиже, ми једемо брзински, јуримо да пошаљемо разгледнице и стижемо у хотел таман када је и возач дошао по нас. Пакујемо остале ствари, туширамо се јер смо мокри знојави и то све радимо у 8 минута док нас возач чека испред. Врло је напето, има доста времена, али смо сви у неком свом хаосу, бринемо око различитих ствари.

Није било гужве на путу те брзо стижемо на аеродром. Чекирамо ствари и ходамо полако до гејта. Вече је. Укрцавамо се у авион и спремни смо на први део лета до Сингапура. Дају нам неку клопу, да презалогајимо, чисто да нам заварају глад. Мало смо се играли, стављали чепове у уши, обували чарапе, гледали цртаће и брзо је прошао лет.

Слетели у Сингапур, прошетали се, пресвукли, попили неку витаминску бомбу и укрцали се поново, на исти авион, на исто место, али са другим људима. Друге су и девојке, поново нам се јављају и желе добродошлицу у њихов авион. Прилази нам једна, лепа, најлепша од свих, пита да ли нам нешто треба. Треба нам којешта, али јој само тражимо беби додатак појасу.

Доноси, а ми је шацујемо и видимо да се зове Маја. Уместо ”Thanks” јој одговарам са ”Хвала”. Чула ме је, али није одреаговала. Можда је разумела али игнорисала, можда није разумела, а само љубазно насмешила, нисам знала. Дуг је лет па ћемо видети :). Следећи пут кад је дошла, донела нам је импровизовани кревет за Евана и питала одакле смо. Одговорила сам јој опет на течном српском и изненадила је. Наставиле смо причу на српском и до Катара имали нашу, најлепшу, насмејану и најпријатнију стјуардесу икада. Донела нам је пелене за Евана, кашице, дуплу ћебад, помагала око клопе, помагала око картица за скупљање миља, ћаскала са нама и учинила наш лет много лепшим и удобнијим.

Кад смо куповали карте преко нета, Немања је изабрао воћни ручак. Међутим, они нису имали воћни ручак, па је он ”морао” да поједе обичан. Тражио је формулар у ком би могао да се пожали, а она му је и у томе помогла. Срећа па је искористио прилику и њу да похвали на истом том папиру где се жалио.

Нама је било жао кад је дошло време да се од ње растанемо, али смо јој узели маил и фејзбук и кришом ћемо је пратити и планирати неке следеће летове када она буде поново радила :). Хвала Маја :*

Након Катара смо имали још пар сати лета. Да кажемо три. Већ је увелико било јутро, а што се тиче зона и сати и спавање, све нам је било помешано. Нисмо знали ни да ли је време за доручак, ни ручак, али смо јели све што су ставили испред нас.

Авион је било мањи, свега 6 стедишта у једном реду (по три са сваке стране). Влада је са Лиамом имао карту за леву страну, а Еван и ја за десну, али су нам стјуардесе дозволиле да седнемо један поред другог. Кад смо ушли у авион, ја сам села до прозора, а Влада до пролаза, а на седиште у средини ставили ранчеве у нади да неће нико сести и да ћемо моћи Лиама да ставимо ту. Међутим грдно смо се преварили. Пришао нам је највећи и највиши човек у авиону, са највећим стопалима и захтевао да седне на своје место, поред прозора. Прескочио је и мене и Владу и двоје деце, није му сметало, само да стигне до свог циља – прозора. Имао је и дугачке руке, па смо се мало гужвали не би ли се додиривали лактовима. Таман смо се некако сместили и полетели, долазе стјуардесе и кажу нам да ћемо морати да се раздвојимо и да ће Влада ипак морати да седне на своје место у левој половини авиона јер изнад нас има само 4 маске за кисеоник, а нас је, са децом, било укупно пет. Нисмо били одушевљени, али смо морали да прихватимо. Влада је прешао лево, а на његово место је дошао најкрупнији могући човек. И тако смо Еван и ја били опкољени огромним људима и нисмо могли да се мрднемо. А кад је Еван у једном моменту кинуо, овај до прозора ме је званично погледао и демонстративно померио руку са наслона. Кад смо завршили клопу, било је време за дремку. Али како је Марфи био на истом лету са нама, Лиам није хтео ни ока да склопи и упорно је покушавао да се отргне и побегне негде, а Еван је вриштао и шутирао и мене и ову крупну господу. Ситуација се није променила наредна два сата, осим што сам ја у једном моменту устала и стајала са Еваном у пролазу до краја лета, а Лиам успео да поквари онај монитор испред седишта. Једва смо дочекали крај лета, али је следио тренутак истине. Прво, да ли је сав пртљаг на броју, а друго… где нам је ауто? Кад смо одлазили из Истанбула, спомињали су и неку царину, ти Турци који не знају ни реч енглеског. Успешно смо блокирали лоше мисли и заборавили на све те ствари са којима сада морамо да се суочимо .

Али, о томе ћете слушати у наредној епизоди.