Опет ћу искористити кишу као изговор да напишем двоброј. Заправо киша није ни падала, али ћемо се правити да јесте, јер ако не напишем сада двоброј, наставићу да пишем блог и кад се вратимо кући, а то је тешко оствариво јер ћу пола ствари до тада заборавити.
Ња
Дакле, киша је падала тог дана, лила је као из кабла. Купали смо се у базену, играли кофицама, јели јапанску клопу за ручак и посебне, ексклузивне јапанске јегуље, шетали се увече поред мора и одмарали.
Рудолф и Лиам
Вувувуву
Све играчке на броју
Јапанске јегуље
Кажи ААА
Гекончић
Једно обично вече поред мора
Немања цар, краљ, првак у скоку у даљ
Следећи дан је освануо, Немања одлучио да оде на курс роњења, а ми смо радили кућне послове – носили веш на прање, јурцали по кући са децом, спавали. Кад се Немања вратио отишли смо на клопу у ресторан Масимо. Наша другарица српкињобалинежанка Нела нам га је препоручила и заиста је вредело. Италијанска клопа нам је свима пријала, а пице су биле врхунске. Очито се нама италинајска храна највише свиђа свуда сем у Италији.
Лаимос мексиканос
Носимо веш на прање
Након тога смо опет шетали поред мора, али овог пута са интересантним сусретом.
Немања гура колица у којима Еван дрема, Влада и ја држимо Лиама за рукице и играмо се ”лети, лети, лети”. У сусрет нам долазе две женске, одрасле особе и једна мала женска особица која је у рукама једне женске особе и чујемо монолог: ”Видиш Мила како бата лепо, сам хода. Хоћеш и ти да ходаш мало сама?”. Наравно, на течном српском језику. Ми одговарамо на истом том језику: ”Хода бата само кад мора”. Утом се сви насмејемо и на брзину разменимо коју информацију, имена деце, имена хотела, плаже и кафића и договоримо се да се сутрадан нађемо на уговореном месту.
Ваааа, сео сам у Хајат лежаљке
Наставили смо даље шетњу и као циљ видели оне поховане банане у кокосу, али су нам пола пута деца постала нервозна, па смо одлучили да се вратимо и пробамо неки дезерт близу нашег смештаја.
Лиам је иначе тог поподнева устао на погрешну ногу и читаво поподне био јако нервозан и скоро неутешан. Тако нам је вечера била ужасно стресна за све нас, а поготово што су нас баба и деда са суседног стола уштогљено и драматично гледали сваки пут када се чује Лиамов глас. Исплезили смо им се и тек тада су престали да гледају. А онда смо се правили да Лиам није наше дете. Кад год нам се приближи столу вриштећи, ми га питамо ”Where are your mom and dad sweety pie? Are you lost?”.
Шалим се, нисмо то радили, али смо сви потајно то желели. И да се телепортујемо на неко далеко острво, да седимо поред плаже, слушамо звуке таласа, гледамо месечину и пијемо свеже цеђени сок од ананаса и авокада… 🙂
Ја л сунце сија или месечина гори?
Сад кад разбијем ову флашу...
Када су деца заспала, сви смо одахнули, мало се опустли и надали се да ће сутра осванути нов, срећан дан за нашег малог тенејџера у телу двадесетједномесечног момка. А онда смо схватили да му је претходног дана био мини рођендан и да његово незадовољство проистиче из туге што је сваког месеца све старији и старији и што се ближи тој великој другој години, кад ће морати да купује све своје авионске карте и кревет у хотелима и кад више нигде неће пролазити као ”беба” и кад ће своје искуство морати да подели са својим малим братом који ће тек улазити у ту фазу :).
Љубав
