Дан 4

У Хикадуву смо, по слободној процени, стигли негде око 5 ујутру и још увек је био мрак. На брзака смо се сместили и планирали да одспавамо туру до доручка макар, ако не и дуже. Опрали смо зубе (прстима и водом, јер нам је несесер остао у торби), ставили Лиама између нас и легли да спавамо. Пожели лаку ноћ свима и затворили очи. Сви ми, осим Лиама. Био је миран 2 минута, а онда је кренуо да планинари по нама, да нас тапше по ногама, стомаку, рукама, образима, да нам чупа косу, браду, трепавице (ко шта има)… Да се баца, да кењка, да кука, да плаче… Прво смо покушавали из кревета да га смиримо. Онда смо се шетали по соби, онда смо дубили на глави. На крају смо сви у дуету плакали. Дует, зато што смо се само Лиам и ја чули. Влада је у себи плакао 😀

Дан 3

Данашње буђење је личило на оно у Београду – хладно и мрачно. Дивним чудом успевамо да се спакујемо и утоваримо у кола на време. Од хотела добијамо упаковане сендвиче за доручак. Баш лепо од њих, ако су хтели да нас угуше. Крхали смо и кахтали и хухтали у колима док смо јели пола сувог ‘леба са парчетом сира и парадајза. Једно је сигурно, а то је да нам после тога није било до доручка.

Сити се начитасмо

Прелазимо мост и улазимо у Азију. Велком, велком!

Босфорски мост

Добродошли

Дан 1

Када смо кренули и даље је био мрак. Тричавих -14 степени код Бегаљичког брда. Покушали смо бесплатним часописом из лилија да помогнемо нашем сиротом возилу да се угреjе, но без пуно успеха. Прозори су били залеђени, па смо на наплатној рампи морали да отварамо врата како би узели картонче.

Остатак пута кроз Србију није био претерано занимљив, осим деонице око места ”Просек”. Питали смо се како изгледа бити рођен и живети у ”Просеку”? Око Просеkа су се протезале високе и масивне планине са којих су висиле опасне и нимало наивне леденице. Толико је било хладно да нам није ни на памет падало да станемо како би фотографисали, мада је призор био врло импресиван.

Већ је и сунце стидљиво измилело иза облака, ми смо ушли у свропску унију. Булгариа, земља обећана.

Улазак у европску унију

Купили вињету на бензинској пумпи и пратили тетин глас који нам је говорио да ”пратимо пут испред”.