Zatvorena putanja

I, da li ste se svi pitali šta se na kraju desilo, po našem povratku iz Istanbula?
Pa, vratili smo se. Preživeli. I auto je preživeo, evo ga na parkingu ispred zgrade.

Dobra strana priče je ta da nas je auto, u malo prašnjavijem stanju, ali čitav, čekao na parkingu Ataturk aerodroma u Istanbulu. Dobra strana priče je ta da je auto upalio bez problema, nakon skoro mesec dana čamljenja u tamnoj gažari aerodromskog parkinga. Dobra strana priče je što smo imali keša na kartici da platimo mesec dana parkinga. Naplata po danu. Dobra strana priče je što nas je sve to koštalo manje od 500EUR. Loša strana je ta da je sve ukupno koštalo 350EUR i da smo jednostavno morali da prihvatimo činjenicu da ćemo se ili rastati od tog novca ili od našeg milog auta. Bilo je vrlo napeto. Svako je imao neku svoju priču, deca su imala svoj plač, svi smo bili malo na 3 ćoška, ali smo zato seli u auto na 4 točka i krenuli dalje. Čim smo izašli iz garaže, odahnuli smo, opustili se, rekli “ah, pa šta sad da se radi, jedna lekcija naučena…” i nastavili dalje. A nadamo se da će još neko naučiti lekciju iz ove naše priče i neće napraviti istu grešku. Dakle, ključne reči. Ataturk aerodrom parking yok! Ataturk aerodrom parking yok! Ataturk aerodrom parking yok!

Rezervisali smo isti hotel koji smo imali u odlasku i uputili se direkt tamo. Ovog puta smo mi dobili veću sobu na spratu, a Nemanja manju pored naše bivše sobe. Malo smo iskoristili vreme da se osvežimo, odmorimo i nakon toga (bilo je oko 13h) smo deca i ja zaspali i sledećeg čega se sećam je da se budim, da je mrak, da deca i dalje spavaju, da ja ne mogu da se setim gde smo beše, na kom kontinentu, državi, gradu, kom krevetu i zašto je mrak. Kad sam videla da Vlade nema i da je već 19h, a da nas on nije probudio malo sam besnela u sebi i čekala da se vrati da ga pitam zašto nas je ostavio da spavamo tako dugo i šta ćemo raditi noćas sa budnom decom. To pitanje ga je i dočekalo (u tišini, jer su deca i dalje spavala) te smo, nakon kraće diskusije, odlučili da ih ostavimo, pa dok spavaju-spavaju. Brzo smo se i mi spakovali u krevet i na sreću svi zajedno spavali do 8h sledećeg jutra.
A ovako nam je Liam tog jutra naručio doručak. Na turskom! 😀

Planirali smo da ostanemo par dana, da Nemanji pokažemo grad, ali smo primetili da nam je Nemanja malo nervozan, da se uzvrpoljio, a i da nešto nije preterano zainteresovan za turistički obilazak Istanbula. Sestra mu se porađala. Ne baš tog dana, ali su očekivali svakog momenta da krene, a želeo je da bude sa porodicom kada se to bude dešavalo. Shvatili smo da je red da promenimo planove i da krenemo odmah sutradan. Na žalost, tog dana je padala kiša, bilo loše vreme, pa smo tu nepriliku iskoristili da odemo u ikeu i šopingujemo neophodno-nepotrebne stvari za kuću.

Sutradan smo se spakovali, oprostili sa hoteldžijama i krenuli ka Srbistanu. Sve je išlo po planu. Liam, naš već iskusan svetski putnik, je bio miran, gledao kroz prozor, malo dremao, a Evan, novi u svemu ovome, je koristio priliku što sedim odmah do njega da mi čežnjivo gleda u majicu i mljacka, te je on proveo više vremena u mojim rukama klopajući nego sedeći u sedištu. Nismo mnogo ostavili Istanbul iza nas kad se svetlo za gorivo upalilo. Kako, zašto? Sipali smo taman dosta da dođemo do Bugarske jer smo znali da je u Turskoj skoro duplo skuplje gorivo nego kod nas. Kako to Marfijev zakon kaže, benzinske stanice nigde. GPS isto kaže – “neće skoro”. Da skrenemo negde, nemamo gde. Samo prav put ispred nas. Onda smo izračunali svu našu kilažu i prtljag i shvatili da auto mnogo više troši ovako napakovan nego kad smo sami išli (neću da spomenem da nam je Nemanja nabacio trocifrenu kilažu, ubio bi me da to napišem :D). Probali smo da vozimo što sporije, pa smo se tako pola sata vukli 60km/č. Nakon pola sata, naprasno stižemo do pumpe i agonija prestaje. Juriš ka Bugarskoj i plan da malo posle ponoći stignemo u Zaječar na okrepljenje. Malo nas je obeshrabrila gužva na granici, ali smo se oraspoložili kad smo videli ispred freshopa Bugare koji lepe paklice cigareta ispod džempera svuda oko stomaka i grudi, kao da će da eksplodiraju svakog trena, a drugi pak mahnito pakuju velike kutije pampers pelena. Nismo skontali odakle im te pelene jer ih u prodavnicama nije bilo, ali smo pretpostavili da ih čovek tamo prodaje na licu mesta ili švercuje na malo u svakom autu. Videli smo i rentgen za auto i kako jedog koji je bio ispred nas upravo šalju tamo da ga provere. Meni je bilo neprijatno u stomaku, ne mogu ni da zamislim kako je bilo njima, čak i da nisu imali šta da kriju.

Kad nastavismo dalje, negde kod n-tog sata puta, osetismo svi umor i shvatismo da je mnogo bolja ideja da pronađemo neki smeštaj za to veče i sutra rano nastavimo dalje. Tako i bi. Stadosmo ispred Sofije u neki motel gde nam je sobu pokazivao lik koji se nije kupao cirka 2 nedelje, a malo je i pijuckao neki alkoholčić pa mi brzo, nakon gledanja soba, odlučismo da su čiste i lepe i da ćemo tu ostati, samo da ne pričamo više sa njim.

Kad smo se probudili orni i raspoloženi, otečen od spavanja, čovek nam je ponudio čaj i 7days kroasane. Popričasmo malo sa njim, pojedosmo i popismo nanu i krenusmo dalje.

Odlučili smo da idemo bugarskim putem i pređemo granicu tik kod Zaječara. To je uključivalo prelazak preko bugarske Stare planine i potencijalno puno divnih prizora, ali i krivina.

U podnožju, dok smo prolazili kroz neko selo, ugledah neko čudno vozilo i ne bejaše mi teško da ih zamolim da se vrate. Ispotavilo se da sam u pravu, to jeste bilo google vozilo. Nismo odoleli i izašli smo da se fotografišemo ispred auta.

 

 

 

 

 

 

 

Lik se smejao, bilo mu je interesantno što smo tako uzbuđeni, ali je rekao da nikako ne snimamo šta je unutra. Vozili smo neko vreme iza njega i verovatno smo bili uhvaćeni na google street view-u, ali smo upravo konstatovali da nam je ta kartica sa sačuvanom lokacijom crkla pre koji dan, tako da nećemo znati kako smo izgledali osim ako neko slučajno ne naleti i ne javi nam :).

Ostatak puta je protekao manje-više dobro, ako izuzmemo Liamovo prvo povraćanje u kolima nakon tolikih krivina. Moram da pohvalim radnike na srpskoj strani granice kod Zaječara koji su em bili ljubazni i prijatni, em su bili jako brzi i svoj posao efikasno radili. Stigli smo taman na doručak i tu se naša avantura nastavlja.
Nemanjina sestra se porodila par dana nakon našeg povratka i rodila jednu lepu Ninu :). Mi smo narednih nedelju dana prali veš, a šest meseci pisali ostatak bloga :).
Kad sumiramo utiske, sledeći put bi radije u Šri Lanku. Da li je subjektivno? Verovatno. Prirasla nam je za srce. Bali je atraktivna turistička destinacija već decenijama i sve je već razrađeno. Sve funkcioniše. Puno je stranaca i velikih multinacionalnih korporacija. Lepo je videti, lepo je uživati i opustiti se, ali kako mi to nismo imali priliku da radimo, u ovoj konfiguraciji se ne bi vraćali. Možda za 15ak godina kada deca budu odbijala da idu sa nama, a mi odemo na popravni. Do tada, Šri Lanka forever together in big love.

Ipak, za kraj, snimak jednog lepo jutra na Baliju, za sve vas koji odlučite da je to ipak vaše rajsko ostrvo :).

P.S. Za bolji ugođaj, izaberite 1080p kvalitet videa.