Дан 13 – Светла нова година

Дан 13

Пробудили смо се рано како би стигли све да обиђемо пре него што стигнемо до Хикадуве. Прву паузу смо правили у најјужнијој тачки Шри Ланке, место Дондра у коме се налази највећи светионик у земљи.

Платили неку сићу и кренули степеницама на горе. Висок је 56 метара и има 220 степеница. Степенице смо бројали и заиста их има толико, а за метре морамо веровати локалном ”водичу” који за мало да се џаба пењао. Имао је среће, а и ми, да се после на врх попео средњовечни пар, па није стигао нас да смара за бакшиш који вероватно не би добио. Ем смо платили да се пењемо, ем и њему да платимо што се пење. Барем да има где да води, овако смо успели и без њега 🙂 Што је доста-доста је. А и на википедији пише 46 метара, тако да ко зна заправо колико је светионих висок. Мени делује баш некако…високо… као 10 ракета тобогана из паркића.

Најинтересантније у целом светионику није поглед (који заиста одузима дах, али тек када човек дође до њега након оних 220 степеница) већ намештај унутар, поготово полукружна врата и комоде.

Цео светионик изгледа као из неке игрице.

Решавамо загонетку на улазу у светионик – пењемо се, и видимо неки брод у даљини – човек који се изненада појављује нам говори два броја, 56 и 220 – силазимо низ светионик и наилазимо на полукружна врата – отварамо их и наилазимо на полукружну комоду – отварамо комоду, налазимо неке дугмиће – укуцавамо 56220 – светионик се зауставља – чује се ломљава, брод се насукао – јуримо напоље, улазимо у брод – ту срећемо везаног Џон Лока кога ослобађамо и са њим делимо један кинг коконат.

Кинг коконат је заправо млад кокос. Наранџаста му је кора и да остане још коју недељу на палми, кора би му постала браон и онда би то била опна кокоса кога ми знамо. Кинг коконат је заправо посебна врста кокоса. Док је овако млад, има доста течности у њему и представља најприродније, а притом и хладно освежење. Када се течност попије, може и месо унутра да се поједе ”кашичицом” од коре. Ни течност ни то месо немају онако интензиван кокос укус. Да човек не зна да је кокос, не би никада довео два плода у везу. Течност је провидна и укус је врло благ. Као вода, само мало гушћа, слађа и киселија. У сваком случају, најбоље је да пробате сами па да осетите укус. 🙂

Овде ствари имају тенденцију да изгубе првобитни облик ако их оставите дуго да стоје. Да није због влаге?

После наше авантуре Сајбирије Ланке, возимо се као Велигами. То је село у коме сам ја провела 3 месеца пре 3 године и за које сам већ емотивно везана. Упознала сам доста људи, али ми је најдража остала Удени са њеном породицом. Кад год се нађем на острву, обавезно одем да их посетим. Те 2008 године, када год сам пролазила бициклом поред њихове куће, и пре него што скренем у улицу, они би излазили и викали моје име. Није ми било, а ни дан данас ми није јасно како су знали кад наилазим када падне мрак и када не упале улична светла.

Један момчић у тој породици ми је редовоно завиривао у кесу и мажњавао ролнице, па сам по навици увек куповала више.

Девојчица се зове Удени и први пут када смо је упознали, имала је 9 година. Мала, слатка, са крупним окама и паменим погледом, упорно ми је причала на синхала језику и објашњавала ми нешто сваки пут када прођем. Брзо ми је прирасла за срце, а то су и њени приметили, па су ми је једном приликом и нудили да је водим са собом. Нисам сигурна да ли су мислили озбиљно, али ми се за трен стегло срце. Они имају дрвену кућицу и под од утабаног блата. Често су продавали испред улице по једну воћку коју су убрали тог дана у дворишту. Али су увек насмејани, весели и воле фотографисање више него ‘иринач. Нема веће среће када дођем са израђеним фоткама од претходог дана позирања. Сваке године ми показују фотке од прошле године, лепо пластифициране, упаковане у кутију, као највеће благо. Једном су ми поклонили њихове фотографије из школе, где стоје сви укрућено, скоро и да не дишу, како не би упсркали своју прилику за фотографисање. У моменту када су ми давали фотке, само што нисам заплакала јер сам знала да је то њима највеће благо. И зато ми њима сваке године одарадимо нове фотке да имају до следеће године и наше следеће посете. Данас смо им донели и неке основне потребштине за кућу, кухињу и школу, а за узврат добили позив за дружење 12.1.2011.

Када смо стигли колима и паркирали се испред куће, падала је киша, али у моменту када су видели да сам ја, измилели су из кућа као мрави и извукли напоље све столице које имају да седнемо. Лиама су истог момента преузели и пребацивали из руке у руку. Онда су ишли од куће до куће и свима га показивали. Удени је порасла, има 14 година, има и сисиће, а и обрашиће. Сада је већ девојка, није више мала девојчица.

И даље не можемо да комуницирамо, мада су ми донели и показали књигу за учење енглеског коју сам јој купила пре 2 године, упаковану и укоричену и неотворену. Момак је исто одраслији, мало се уозбиљио. Више не мажњава шта дохвати.

Када сам их пре године питала шта да им донесем следећи пут, сви су ми набрајали оловке, свеске, бојице, чоколаде, једини је он био скроман и тражио бицикл. Овог пута се задовољио улогом фотографа и кликтао све живо. Владу је увео у комшијску кућу па га фоткао поред телевизора, са плишаним медведом, папагајем, мачком, са качкетом, без качкета. Мало су мутне фотографије, али су се они силно забављали.

Док смо за то време ми женске седеле на тераси и покушавале да се споразумемо, што на енглеском, што на синхала. Купила сам још тада неку књижицу са основним изразима на синхала, па сам им срицала бројеве и реченице типа ”Не причам добро, још увек учим”, а оне потврдно климале главом и исправљале ме ако нешто изговорим погрешно.

На таквом енглеско-синхала смо успели и да се договоримо око тог ручка 12.1.2011. Како смо све уговориле, ми се пакујемо полако, добијамо Лиама назад и крећемо у моје омиљено место на оствру – АВМ шоп.

На целом острву важи неписано правило да све ствари које су добре држе муслимани. Било то да су продавнице, производи, хотели, ресторани. Дисциплиновали су, чисти, воде рачуна о хигијени и разумеју се у посао. За разлику од њих, локални синхала народ нема благе везе о послу, јако су лењи и веома аљкави. Раде само изнад одређене цифре. Ако је испод тога, у стању су да само седе месец дана, ништа не раде, кукају како нема посла и пију арак (локални виски). Желе да се обогате преко ноћи и сањају да оду у Италију или Немачку.

АВМ шоп је продавница свеже цеђених сокова и једна је од две на оствру. Друга се налази у Коломбу и  обе држе муслимани. Од воћа, имају све могуће и немогуће. Преко 10 страна разних мешавина, преводивих и непреводивих воћки. Док сам живела у селу, трудила сам се сваког дана по један нови да пробам. На крају сам пила два дневно како бих могла све да их пробам. Додатни производ који они нуде уз сок су и њихове ролнице са рибом, такозване фиш ролс. Сличне су као и ове остале на острву, али много укусније. Једу се искључиво са кечапом и без 10 комада не вреди излазити из радње.

Док сам у Србији, сањам о овим ролницама, маштам о соковима, као да су из најбољег ресторана на свету. Нисам компетентна да објективно судим о квалитету и укусу, али су за мене ово најбоље ролнице на свету. Сок који најчешће пијем је саподила. То је воћка која има зрнасту текстуру као крушка, а укус између крушке, мушмуле и ораха. Браон је боје воћка и у Индији је зову чику (ciku).

Када смо добили недељну дозу ролница и сока, наставили смо даље ка Хикадуви.

Прво смо нашли смештај кумовима са којима смо се договорили да се колективно преселимо у Хикадуву 2.1. , а онда се нашли са једним делом друшта, па се други део друштва после прикључио, па трећи, пе четврти…

Лиам је непосредно после доласка заспао и спавао све до 5 минута пре нове године. Нису му сметале ни петарде ни ватромети којих је било у изобиљу на плажи, није му сметала ни музика ни разговор, ни смех. Он је уживао и у сну се смејао и сисао.

Влада и Оливер су се за тренутак вратили у основну школу и играли се петардама, ватрометима, прскалицама и осталим бомбастичним и запаљивим чудима.

Да је свет једно велико село, показује чињеница да нас је у једном моменту било 18 са подручја западног балкана и нова година је у духу прослављена уз најбољу домаћу ракију.

Дошла су и Ивана и Ана из Кендија и донеле Лиаму капицу made in Sri Lanka. Овим путем се још једном захваљујем Ивани на труду. Сама је исплела капицу која Лиаму стоји као саливена. На капици је велико слово Л и почетна слова имена магичног острва на коме је она капицу плела. Украсила је капицу и кићанком, а и шкољкицама из места Тринкомали, на истоку Шри Ланке. Када су будемо вратили у Србију, та капица и шкољкице ће нас подсећати на лепо време, сунце и дочек нове године на песку уз звуке таласа.

Љубумо се, честитамо, љубимо наше дупе које се пробудило таман на време и честитамо му његову прву нову годину. Протекла година је била пуна изазова за све нас. Постали смо родитељи, а то је једна најлепша, али и на моменте најстрашнија ствар на свету. Једно мало, нежно и прелепо биће нам се придружило на нашем путу и наставља да упија, упознаје и истражује свет заједно са нама. До следеће нове године ћемо сазнати још више ствари и упознати се још боље, што ми са њим, тако и он са нама. Једино остаје да смислимо где ћемо је дочекати 🙂