Дан 24 – Шриланковање

Дан 24

Клима у Шри Ланки је топла и влажна. Не превише топла, али доста влажна, поготово у унутрашњем делу острва. Добра страна влажности је та што влажне марамице увек остају влажне, а лоша страна је та што све остало исто постаје или остаје влажно. Поготово мокар веш, који би био кориснији да је сув. Зато одлучујемо да веш однесемо на прање и сушење.

Али пре тога да пробамо Лиамов специјалитет дана – кашицу од бундеве.

Шоп за прање веша смо шацнули који дан пре и видели да цене нису страшне и зато се упућујемо на ту страну. До шопа нам је требало око 15ак минута шетње и таман кад смо стигли испред, схватисмо да нисмо ни Влада, ни ја, ни Лиам понели кесу са прљавим стварима. Ништа, враћамо се назад.

У повратку кући купујемо интересантан слаткиш који је увијен у лист винове лозе и гуменастог је укуса док се не стигне до средине. У средини је нешто слатко, са кокосом. Укусно је, али чуднo или обрнуто.

Стижемо кући и за дивно чудо налазимо кесу на истом месту на ком смо је оставили. Није нигде мрдала.

Цимерићи су нам рано ујутру отишли у Коломбо по визу за Индију, па ми одлучујемо да одемо у центар Хикадуве на рибљу пијацу и поново покушамо да добијемо нормалну цену рибе како би направили рибљу чорбу.

До пијаце откривамо разне ствари које овај градић може да понуди нама путницима намирницама.

Овај елегантан тук-тук на пример.

Ту је и Котхтху. Мисле на Коту, оно јело са сецканим ротијима. Нисмо знали да се тако пише, али сва срећа па налетесмо на овај знак. Ко каже да има вишак слова?

Након тога одлучујемо да пробамо да ли ради мемари кад ридинг. И заиста, погађају све!

Ту је и раининг форест. Нисмо смели ни да размислимо о идеји да је посетимо. У тој шуми се сигурно тресла земља цели дан.

Следе разни ајурведа третмани и масаже, што на руском, што на неком чудном 05 ћирилично-latiničnom језику.

Да ли сте за један “Steem barth”?

Сигурно вам треба једна подводна камара?

Овде и куце једу сладолед и то од ваниле. Видели смо и док је куповао сладолед. Три пута је рекао ав за ванилу.

Напoкон, стижемо до пијаце и покушавамо да уберемо најбољу рибу за чорбу.

Кући носимо неку којој не знамо име а за коју смо на википедији кући видели да је заправо нека обична, стандардна, ”бела” морска риба и пар комада рачића за које смо дали наше тешко скупљене златнике. Да су за који рупи били скупљи, браћа са Каленић пијаце би били јефтинији.

Многи не знају да су рачићи заправо сиви и провидни док су свежи. Чим се потопе у врелу воду, истог момента добијају розе боју и постају онакви какве их ми сви виђамо у тањиру, а и на пијаци јер их продају већ скуване.

Купујемо и поврће, празилук за празиЛиама и крећемо полако назад.

У Шри Ланки има доста оних црних, безобразних птица (свраке, гаврани, вране – никад нисам знала. Немојте се љутити, другари оринтолози 🙂 ) које хоће да мазну клопу, али су и добре јер једу сво ђубре који бескрилати црни становници Шри Ланке остављају за собом. У сумрак се птице посебно активирају и оду свака на своје дрво или жицу и грачу ли грачу. Пролазак испод дрвета је као и по минском пољу, само ваздушном.

Цимери нам се враћају са индијском визом у пасошу, једемо чорбицу сви на окупу и кујемо планове за сутра. Одлучили смо да изнајмимо комби и одемо на кратку екскурзију сви заједно. Сутра је ручак код наших другара из Велигаме, а и ред је којег каменог Буду посетити. Можда нам он открије тајну сувог веша, објасни зашто седи у турском седу и одакле Турци у целој тој причи?